Vesti

DEJAN PEJOVIĆ: VREME RADI ZA ZVUK

 

Kompozitor Dejan Pejović je na festivalu „Zlatna Vila“ u Prijedoru dobio nagradu za najbolju autorsku muziku za predstavu Zvezdara teatra „Osama-Kasaba u Njujorku“. U ovom pozorištu je radio i muziku za predstavu „Feliks“, u režiji Darka Bajića. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu na Katedri za snimanje i dizajn zvuka kao student prve generacije, a danas na istom fakultetu radi kao profesor. Sa Dejanom Pejovićem smo razgovarali o primenjenoj muzici i o veoma interesantnom procesu stvaranja muzike za pozorišnu predstavu.

 

 

Koliko su nagrade poput ove koju ste osvojili na festivalu „Zlatna Vila“ značajne za Vas?

Nagrade svakako znače kao priznanje da je neko zapazio to što radiš. Kritičari retko primete primenjenu muziku jer je u prvom planu složeno umetničko delo čiji je ona gradivni deo. Svoj rad ulažeš da bi podigao vrednost tog dela i dokle god si svestan toga, to je dobro. Obično se kaže da je dobra primenjena muzika kada gledaoci nisu svesni njenog prisustva dok prate film, seriju ili predstavu. To znači da si kao autor doprineo atmosferi, da nisi remetio pažnju. Uvek je bitnije da umetničko delo u celini bude primećeno, da zaista zasija, jer će onda zasijati i svi autori koji su učestvovali u realizaciji.

Šta je još važno kada je reč o stvaranju primenjene muzike?

Primenjena muzika se uvećini slučajeva dešava van realnog prostora” određene predstave, serije ili filma i kao takva je ozbiljno oruđe u rukama autora. Njome možemo nagovestiti događaje ili okarakterisati određeni lik. Definitivno deluje na podsvesnom nivou, što joj omogućava da se prišunja” gledaocu i da upravlja njegovim emocijama. Ako znaš da iskoristiš to oruđe onda je lako zavesti publiku, napraviti atmosferu, vezati se za neke aktere ili događaje, praviti nekakve asocijacije. Naravno, ovo se može postići samo ako je i autor umetničkog dela za koje se komponuje muzika svestan njenog značaja. Mora postojati jasan razlog za njeno prisustvo. Kada razgovaram sa rediteljima, najčešće ih prvo upitam zašto im je potrebna muzika na određenom mestu, ili bar šta žele da postignu u tom momentu.  Uvek mora da postoji nekakav razlog, recimo dramaturški, ili možda postoji neki tehnički problem u zvuku ili slici koji treba da se što bezbolnije premosti. Ne volim kada kažu: „Ma, da mi napravimo muziku pa ćemo videti kad će nam zatrebati“. Time se nipodaštava i muzika i njen autor.

 

 

Svemu prethodi razgovor sa rediteljem, ali koliko morate da se udubite u likove, i u priču da biste stvorili muziku?

Desi se da traže da im se izrade muzičke skice na osnovu scenarija. I ja se divim kompozitorima koji zaista tako i funkcionišu. Ne kažem, i meni se nekad desi da moram za određeno delo da radim tako ali mi to nije omiljeno. Volim da vidim filmski materijal ili glumce na sceni tokom proba u pozorištu. Tada osetiš neko kretanje, osetiš tempo, boju…nešto što iz čitanja teksta nisi mogao anticipirati. Pa onda polako ulazi rasveta, pa kostimi, scenografija…sve je to bitno, sve to dodaje u finoći materijala koji skupljaš u sebi. Nekad moraš da se adaptiraš i drastično različitom viđenju muzike od strane reditelja. Lično volim kad me, sa opravdanim razlogom, tako poremete” pa onda pokušavam da nađem zajedničku nit između onoga što sam mislio da treba i onoga što je vizija reditelja. Često se tako dobije jedan novi kvalitet.

Koliko je važno da poznajete različite instrumente i različitu vrstu muzike u ovom poslu?

U nekoliko slučajeva do sada mi se dešavalo da reditelj traži muziku s kojom nisam imao priliku da se susretnem ranije. Onda kreneš da upoznaješ nove instrumente i načine izvođenja, muziku nekog regiona. Ranije sam zaista pokušavao da naučim da sviram različite instrumente, bar osnovno držanje, čisto da proizvedem zvuk”, jer to je značajno kada radiš sa muzičarima, da znaš šta od njih možeš da tražiš. Međutim, tehničko-tehnološkom revolucijom se sve promenilo, pa i način stvaranja muzike. Danas se većina primenjene muzike realizuje sa virtuelnim instrumentima, sve se generiše unutar računara i dovoljno je da imaš klavijaturu ili tastaturu putem koje unosiš muzičke infromacije.

 

 

 

Koja je danas razlika između kompozitora i dizajnera zvuka?

To se u poslednje vreme dosta približilo. Imao sam sreću da radim i jedno i drugo i za mene lično i ne postoji neka jasna granica. Ali definitivno za neke pozorišne predstave, serije ili filmove, dizajn zvuka može da zameni muziku. Da bi zvuk mogao da zavede kao što je to u stanju muzika, on mora takođe da pređe u taj segment nesvesnog, odnosno da izađe van okvira kadra ili pozorišne scene, da ne oslikava realnu radnju. Ovo je često slučaj u horor fimovima, kada određeni stilizovani zvuci izazivaju emotivnu reakciju straha. Takođe, današnja tehnologija je omogućila da ne moramo da se koristimo samo nama poznatim muzičkim instrumentima, već kompozitor/dizajner zvuka, može da kreira” i neki hibridni instrument koji u realnosti ne postoji. Mislim da se sve više ove dve discipline prepliću i verovatno ćemo u neko dogledno vreme biti svedoci da će u velikom procentu oba segmenta opsluživati jedan autor.

Vrlo je zanimljivo kako neka predstava može ponovo da oživi zaboravljenu pesmu. Recimo, nakon predstave „Osama-Kasaba u Njujorku“ mnogi pevuše „nikad te niko neće voljet k’o ja“, pesmu„Lejla“. Kada se u primenjenoj muzici koriste tako poznate pesme?

Obično sve krene od reditelja, on bude inicijator ideje da se upotrebi neka pesma koja će direktno biti vezana za tematiku dela, ili kao asocijacija na određeno vreme. Ja nikad nemam problem sa tim, zato što mi je vrlo jasno koliko je to efektno kada treba da se direktno napravi asocijacija na neki period ili neko vreme. Ljudi će, kad čuju neku numeru, odmah znati da smo recimo u osamdesetim, mnogo jasnije nego da kompozitor imitira osamdesete. To je po meni divna stvar. Ni dizajner zvuka ni kompozitor tu nemaju posla, osim možda kad je potrebno uraditi restauraciju snimka koji je napravljen pre mnogo godina.

U kom pravcu će se razvijati primenjena muzika?

Primenjena muzika je nešto specifično. Da bi je kreirao ne moraš (a poželjno je) imati formalno muzičko obrazovanje i mislim da je takođe bitno poznavati prirodu medija za koji se stvara, biti iskreni ljubitelj. Danas mladi ljudi na tabletima ili prenosnim računarima realizuju muziku i to je postalo potpuno prihvatljivo. Mislim da će sve više imati pristup poslovima, a tehnologija im je dala mogućnost da se izraze bez potrebe za velikim produkcionim budžetom. Znam da za moje studente nema brige. Mislim da vreme radi za muziku i za zvuk!

POVEZANE VESTI

URUČENE NAGRADE IZ PRIJEDORA

  Nagrade koje je ekipa predstave „Osama-Kasaba u Njujorku“ osvojila na 14. Međunarodnom festivalu pozorišta „Zlatna vila“ u Prijedoru uručene su sinoć, nakon izvođenja predstave u Zvezdara teatru.     Na ovom festivalu koji je trajao od 18. do 24.…

Detaljnije

ČETIRI NAGRADE ZA OSAMU U PRIJEDORU

  Predstava Zvezdara teatra „Osama-Kasaba u Njujorku“ je osvojila četiri nagrade na 14. Međunarodnom festivalu pozorišta „Zlatna vila“ u Prijedoru.     Na ovom festivalu koji je trajao od 18. do 24. aprila učestvovalo je sedam pozorišta iz Srbije, Crne…

Detaljnije

JOVAN JOVANOVIĆ: RADO OBLAČIM MURATOV KOSTIM

  Jovan Jovanović je student četvrte godine glume na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Dragana Petrovića Peleta. Povodom prve godišnjice predstave „Osama-Kasaba u Njujorku” sa Jovanom smo razgoarali o liku Murata koga tumači u ovoj predstavi i o tome…

Detaljnije