Историја


Звездара театар је отворен 8. октобра 1984. представом "Мрешћење шарана"
Александра Поповића, у режији Дејана Мијача.


Да можемо да се вратимо четрдесетак година уназад, прошетамо улицом Милана Ракића и пронађемо број 38, на тој локацији бисмо затекли простор нимало налик данашњем Звездара театру, који се налази на тој адреси. Пред нама би стајао запуштен објекат, који је служио као магацин фирме која се бавила текстилом, пун одложених јоргана и јастукa.

Када направимо пресек и сагледамо целокупну историју малог парчета земље на коме је настао Звездара театар, чини се да је том простору некако било суђено да буде посвећен култури. Одмах после Другог светског рата, у време обнове и изградње, циглама из оближње циглане, подигнут је Дом Петог рејона, у коме је, сасвим случајно или не, радио будући глумац Данило Бата Стојковић, који ће касније обележити историју сцене која се на том тлу родила.



Од почетка седамдесетих у овом објекту је био Дом омладине „Звездара“, а у њему је веома успешно радило аматерско Омладинско позориште „Симонида“. Био је ту и биоскоп, крајем седамдесетих, све док интересовање није потпуно угашено. Култура је у овом простору замрла, њено место су заузели перјани јоргани и јастуци. Али, испоставиће се само привремено. Већ неколико година касније баш на тој локацији која је тада била далека периферија Београда, настаће представа „Мрешћење шарана“ Александра Поповића и у потпуности преокренути судбину објекта на адреси Милана Ракића 38.

На сасвим другом крају града, почетком 80-их година, Дом културе „Вук Караџић“ полако се гасио због кризе која га је задесила. Није успео да опстане у старом облику, па је обновљена институција морала да понуди нешто ново. Концепту који раније није прихваћен, на овом месту је дата нова шанса. Као једна од програмских делатности Дома културе „Вук Караџић“ родио се Звездара театар, на темељу који је био веома иновативан и изазован.




Подразумевао је да у позоришту постоји одређени број запослених који припремају све техничке и административне услове за извођење представе, али да нема сталног уметничког ансамбла већ се свакој представи приступа као пројекту у коме ће учествовати слободни уметници најподеснији за одређену улогу. Сви хонорари зависе од продаје улазница, самим тим од успеха представе. Да би представа опстала била је осуђена на успех и та чињеница је са собом носила много ризика, али и исто толико узбуђења и мотивације.

Такав темељ, у који многи тада нису имали поверења,  био је тек први корак позоришта са Звездаре у борби за опстанак на београдској сцени. Комад некада забрањеног писца, Александра Поповића, иако је био одличан, тешко је налазио пут до публике. Два претходна покушаја да текст заживи на сцени завршена су неуспехом. Али за Звездара театар, који је и сам својим иновативним концептом представљао велики изазов, овај текст је био велика шанса, а то су препознали и глумци који су се прикључили пројекту.


 
Екипу првог комада Звездара театра „Мрешћење шарана“ чинили су Мирјана Карановић, која је тада тек завршила академију, Војислав Брајовић тада већ познат по улози Тихог у „Отписанима“, Бора Тодоровић, Лазар Ристовски, Рада Ђуричин, Гордана Павлов и Изет Хајдархоџић. Иако су долазили из различитих позоришних ансамбала, понесени добром енергијом сви су играли као један под редитељском палицом Дејана Мијача.

Представа је премијерно изведена 8. октобра 1984. године. Одиграна је чак 251. пут пред скоро 94 хиљаде гледалаца и тако отворио новом позоришту, Звездара театру врата за бројне будуће успехе.

Нова сцена Звездара театра отворена је 2001. године, а прва представа изведена на њој је била “Доктор Шустер”, Душана Ковачевића. Звездара је имала и своју летњу сецену, отворену први пут 1. јула 1985. када је изведен комад “Нечастиви на Филозофском факултету”. Летња сцена је настала залагањем благајница, организатора програма, писаца, глумаца, који су дали све од себе и сами уредили башту испред позоришта за потребе сцене.



 – Звездара је сада у најбољим годинама, највиталнијим, гледајући људске године. Али за разлику од људског века, Звездра све што је старија је све боља. Надам се да ће наставити овим путем који је проверен и да ће са новим људима и новом енергијом радити нове представе, остати заштитни знак људи који се окупљају око једног пројекта. То је модел у који верујем. Као када се прави репрезентација у неком спорту. За једну утакмицу одаберете најбољи тим и то је принцип по коме је Звездара позната. Звездару гради публика која воли да долази овде, јер уз општину Звездара која је најближа звездама ми имамо и звезде на сцени. – истакао је директор Звездара театра, Душан Ковачевић, поводом обележавања 35-годишњице театра под звездама.

Током свих ових година у Звездара театру је одиграно близу 8.000 представа, 90 премијера, на гостовањима смо извели скоро 1.500 представа, а на нашој сцени као и на гостовањима угостили смо више од 1,7 милиона посетилаца. Освојили смо много награда, гостовали на бројним сценама у земљи и иностранству. И даље стварамо представе и путујемо…

О више од три деценије постојања снимљен је и кратки документарни филм у ком је говорио директор Звездара театра, Душан Ковачевић. Текст је доступан на"> линку.


ЈОШ УВЕК ТРАЈЕМО. СВЕ ДРУГО ЈЕ ИСТОРИЈА.

О данима када смо настајали и ономе што је уследило после рекли су...

Нескривена тајна популарности – успеха Звездаре театра почива на чињеници да је већина глумачких звезда – најбољих или најпопуларнијих београдских глумаца – прешла у тим са Звездаре, стварајући репрезентацију „извођача уметничких радова“, по дефиницији Зорана Радмиловића, који се преселио у сећање кад је ово позориште рођено. Бата Стојковић, Бора Тодоровић, Мира Ступица, Петар Краљ, Милена Дравић, Драган Николић, Лазар–Лаза Ристовски, Сека Саблић, Бранислав Лечић, Богдан Диклић, Љиља Драгутиновић, Милорад Мандић Манда, Бранимир Брстина, Воја Брајовић, Драган–Гаги Јовановић, Лане Гутовић… и још двадесетак великих, значајних имена нашег глумишта, оставили су, што би се некад рекло, „неизбрисив траг“ у животу, раду, репертоару – постојању куће на Звездари. Већина њихових незаборавних улога одиграна је у праизведбама драмских прича наших писаца, делима која су обогатила српску драмску књижевност. Тајна је и у томе да нема неке посебне тајне; све је било засновано на великом раду, ентузијазму и слободи стварања.

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ



Звездара театар је специфичан београдски феномен. По њему се Београд разликује од других градова у земљи и иностранству. (…) Само се у Звездара театру не труде да се од неког разликују: и родили су се у знаку привидно немогућег – играју озбиљно комедију, али тако да публика не примећује да они баш и неће да буду тако смешни колико се публика смеје. Стручњаци кажу да су то сатире, а то значи да шибају по нашим манама и слабостима, а публика баш ужива у тим слабостима као својим.

ЈОВАН ЋИРИЛОВ


Публика Звездаре нема профил, она је неухватљивог друштвеног и интелектуалног статуса. Њено присуство није модних порива, то није помама за педигре – поводом, то је просто мисија. Публика је ту зато што је ту, и томе није потребно никакво тума- чење. У џипу или тролом, блиндирани или са пролетерским исписницама, гледаоци Звездаре долазе на уметничку рекреацију и не одлазе кући без, минимум, десет минута овација.

БРАНКА КРИЛОВИЋ



С обзиром на све извеснију будућност која очекује наша позоришта, а на основу досадашњих искустава, Звездара театар се намеће као пожељан модел, као позориште од којег ћемо, с разлогом, имати шта да научимо.

АЛЕКСАНДАР МИЛОСАВЉЕВИЋ