Blog

ИЗ ШКОЛСКИХ КЛУПА У ПОЗОРИШНА СЕДИШТА

 

 

Када су се пре месец и по дана ђаци вратили у своје клупе, медији су томе традиционално посветили неколико прича и наслова. Колико коштају уџбеници, имају ли родитељи средства да их приуште, шта кажу деца, радују ли се повратку у школу?

И млађи и старији на ово питање најчешће уздахну, па поред уобичајених младалачких јадиковања, наведу и доста релевантних разлога за негодоваље – незаинтересовани наставници, учење лекција напамет, недостатак креативности и занимљивости, строгост, одсуство иновативног приступа…

 

 

Једно је сигурно, деца препознају труд да им се обезбеди нешто добро за њих, и то умеју да цене и поштују, макар било у потпуном нескладу са популарним стандардима вршњака. Не сви, али већина цени.

Постоје, и на сву срећу нису малобројни, они професори који сваког месеца за своје ђаке организују ваннаставне активности, а једна од њих је и одлазак у позориште. Често испред позоришта можете видети групу младих како чекају да сви пристигну, јер чак и они који живе далеко од града не пропуштају ову активност. Окупе се, па заједно заузимају своја места пре почетка представе. Професорка Шесте београдске гимназије Оливера Леви каже да свакој генерацији управо те представе остају у најлепшем сећању, наравно поред екскурзије.

„Ђаци долазе редовно, бар једном, два пута месечно. У првом разреду гимназије најчешће нису одушевљени кад им споменем да ћемо ићи у позориште, али како време пролази све су више заинтересовани, чак и сами бирају коју представу желе да погледају. После сваке представе разговарамо, нарочито о друштвено активним темама. Помогнем им и углавном кроз причу дођемо до главне идеје. То је и веома лепа прилика за дружење. Чак ми се дешавало да су ђаци који су завршили средњу школу долазили и тражили карте. То је одлична прилика да се сада, када су на различитим факултетима, окупе и лепо проведу квалитетно време“, каже професорка Леви.

Организован одлазак  у позориште са одељењем за неке буде први сусрет са овом установом културе. Све зависи од породице и средине из које деца потичу, али млади ретко имају већ изграђену навику да гледају представе. То потврђује и професорка Геодетске техничке школе Јагода Петровић Укај.

 

 

„Отићи у позориште није лично нахођење и лична потребе. С те стране не бих могла да будем задовољна као обичан човек, као родитељ и као наставник. Немају навику да кажу да су чули нешто занимљиво и да желе то да погледају. Навикнути су на оно што им је понуђено, што им је задато. Један део деце упознаје позоришни свет и толико се везује за све што се ту догађа, па то одушевљење несвесно преносе и на часове. Заиста се може уочити да се они другачије понашају, да су они више своји. Промена се лако уочи код младих људи, нарочито је други разред неко фино огледало развоја. Примете се кораци у отварању њихове личности што је веома значајно за њихов даљи успех у било чему“, каже професорка Јагода Петровић Укај.

Промена не буде само унутрашња, она се види и споља. Када тек крену у позориште ученици умеју да буду бучни и немирни, али како време пролази труде се да буду што пристојнији чак и свечанији. Када дуксерице и тренерке у којима су у почетку долазили млади одложе и уместо њих обуку кошуље и сакое, када се код њих примете лепи манири, професори чији труд је најзаслужнији за долазак ђака у позориште буду поносни, јер тада добију директну потврду да су их усмерили у правом смеру.

 

Аутор: Маја Милић

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

НОВИ БЛОГ: УЛОГА РЕДИТЕЉА У СТВАРАЊУ ПРЕДСТАВЕ

    Фото: Никола Вукелић Нови блог за сајт Звездара театра написао је Марко Мисирача, који је режирао представу „Бајка о позоришту“. Он у тексту открива која је улога редитеља у стварању представе, са чим се он сусреће на том…

Детаљније

УЛОГА РЕДИТЕЉА У СТВАРАЊУ ПРЕДСТАВЕ

    Стварање једне позоришне представе за редитеља представља једно толико аутентично и посебно искуство да би, вероватно, о сваком процесу стварања представе редитељ могао да напише посебан текст, дневник или књигу. Готово у истој мери у којој је тзв.…

Детаљније

ТЕ ДАВНЕ 1984. ГОДИНЕ

  Пре тачно 35 година, 8. октобра, одиграна је прва представа Звездара театра „Мрешћење шарана“ по тексту Александра Поповића у режији Дејана Мијача. Било је то давне 1984. године, коју свет памти по многим турбулентним догађајима.     Не само…

Детаљније