У сусрет концерту који ће браћа Теофиловићи, Ратко и Радиша, имати 29. марта у Звездара театру, разговарали смо са њима о музици, позоришту, публици и томе зашто су изабрали наше позориште као место где ће се након дуже времена поново сусрести са београдском публиком. Овај чачански двојац већ деценијама кроз своју аутентичну музику чува српску традицију, а за читаоце нашег сајта између осталог откривају шта је заправо а капела двоглас по ком су препознатљиви.
Наступали сте у некима од најзначајнијих концертних дворана света, али је овдашња публика ретко имала прилику да вас чује. Шта вас враћа у Београд?
Можда ће зазвучати чудно, али ми нисмо ретко наступали у Београду, последњи пут пре две године. Вашу опаску сматрам оправданом, јер у мору дешавања у овако великом граду тешко је себе огласити и најавити, а да то даје могућост да сва заинтересована публика дође до те информације. Па стога ми се не враћамо Београду, већ нас он увек стрпљиво чека.
Зашто сте се одлучили баш за Звездара театар?
Наступали смо у последњих петнаест година на сцени Народног позоришта, а такође и у Београдском драмском позоришту неколико пута. Тражећи нови простор и сцену, учинило нам се да је тренутно Звездара театар одлична позорница за нас, пре свега због одличне организације самог театра, али и због сцене која има оптималан број места за један овакав догађај. Позоришна публика је другачија од концертне, али мислим да са нашом музиком можемо да објединимо нешто заједничко и за њу и за нас, а то је квалитет.
Колико имате слободног времена да одете у позориште и који је најлепши моменат који памтите из театра?
Радиша: Сваки слободан тренутак испуњавамо одласком на све оно што Београд пружа као град, а то су концерти, биоскопи и наравно театар. Најлепши позоришни моменти за нас су они који су се догодили у нашем родном граду, Чачку. Сваке недеље гостовало је неко позориште из Београда…на мене је посебан утисак оставила представа „Случајна смрт једног анархисте” Дарија Фоа са бардом нашег глумишта Ђузом Стоиљковићем, „Дибук” Симона Анског, са Весном Чипчић и Лазом Ристовским… „Ко се боји Вирџиније Вулф” са Радетом Шербеџијом и Миром Карановић…„Чекајући Годоа”, затим „Гардеробер” са Љубом Тадићем и Пером Ķраљем, као и „Професионалац” Душана Ковачевића са Данилом Батом Стојковићем.Као што видите имали смо ту привилегију да највеће глумце слушамо, гледамо и уживамо у њиховим креацијама.
Публика вас препознаје као чуваре српске традиције, будући да су ваша извођења заснована на истраживању старих музичких записа Србије и Балкана . Шта ће публика у Звездара театру бити у прилици да чује?
Публика ће имати прилику да чује нове-старе песме из Западне и Источне Србије, са Косова, Македоније у нашој интерпретацији, са претходних наших музичких издања, као и неке до сада необјављене. Као и увек на београдским концертима и овога пута имаћемо специјалног госта.
Ваше интерпретације су заправо аутентични а капела двоглас, који је и ваш заштитни знак. Како бисте нам најједноставније објаснили шта заправо представља овај јединствени стил извођења?
Оно што је јединствено и посебно за наше извођење је да световну музику изводимо на начин који подсећа на сакралну музику. Такође избор песама и њихова интрепретација одишу поштовањем према садашњости, прошлости и будућности, коју страна критика и публика наглашава као нешто посебно на музичкој сцени.
Пре тачно 20 година објавили сте свој деби албум „Чувари сна“. Да ли сте остварили свој сан и постоји ли нешто што није још досањано?
Чувари сна су се појавили пре 20 година. Сан још увек траје, јер све док сањате ваш живот има дубоког смисла.
Како замишљате сусрет са београдском публиком после толико времена?
Сваки сусрет са београдском публиком увек је нови изазова за нас, а сваки концерт другачији од претходног.
Најимпресивније место у ком сте одржали концерт и због чега?
Не би се определили само за једно место, али ако би нека требало издвојити, онда су то Антички амфитетар у Охриду, Кенеди центар Вашингтон, Конзертхосе у Бечу, фестивали на Корзици, у Швајцарској, Немачкој… Имамо утисак када би говорили о једном „имресивном наступу” да би то умањило значај сви других места која имају такође своју посебност. Гледајући иза себе тога је било јако пуно.
Са којом нумером ћете започети концерт у Београду? (Уколико желите да откријете)
Програм је још увек у припреми и осмишљавању, тако да се у овом тренутку још увек нисмо се одлучили за почетак наступа. Прва песма је јако битна, јер она на неки начин одређује след осталих и саму динамику концерта.
Како бисте, кроз стих(ове) својих песама описали осећање које вас прати пред излазак на сцену?
„ Толика је моћ човекова, да небо одјекује, а земља дрхти од самог звука његовог гласа“, Никола Тесла
Аутор: Слађана Николић (Фото: Небојша Бабић)
БИОГРАФИЈА
Близанци Теофиловићи, Ратко и Радиша, рођени су у Чачку, где од 1983. године почињу да се баве музиком, као чланови градског хора. Након осам година проведених у хору и изненадне смрти диригента Предрага Перуничића, који их је и увео у свет музике, започињу са истраживањем старих музичких записа и музичке баштине Србије и Балкана. Традиционално музичко и поетско наслеђе интерпретирају аутентичним, до тада незабележеним а капела двогласом, који постаје њихов заштитни знак и који их с разлогом сврстава у јединствену музичку појаву на Балкану. Као вокални дует Теофиловићи озбиљнију професионалну каријеру започињу раних деведесетих година 20. века, када снимају тридесет нумера за национални радио и телевизију, чиме и почиње њихова концертна активност. Прекретницу у каријери остварују са деби албумом Чувари сна (1998). Ово издање, које садржи обраде петнаест архаичних песама, бива изузетно добро примљено, како од музичких стручњака тако и од најшире публике.
Теофиловићи су одржали велики број концерата у готово свим великим градовима Европе, у Јапану, Америци… Наступали су у неким од најзначајнијих концертних дворана света, као што су Кенеди Центар (Вашингтон), Аула почасних гостију канадског Парламента (Отава), Франц Лист (Будимпешта), Концертна дворана Чајковски (Москва), Виена Концертхаус – Моцартсал (Беч), као и на великим светским фестивалима, попут World Performing Arts Festival (Oсака), Sziget festival (Будимпешта), Estivoce Festival (Koрзика), Canti di tradizioni (Сардинија), The Sound of Stübing festival (Grac), Festival Stanser Musiktage (Станс, Швајсцарска) и многи други. Такође, Теофиловићи су гостовали и на престижним универзитетима у САД: New England Conservatory (Бостон), University of Chicago, George Washington University, California Institute of the Arts (Валенсија), Franklin College (Индијана).