Данас, из угла младог глумца, ситуација у којој се налазимо на позоришној и филмској сцени, није нимало завидна. Свесни смо колико је тешко уопште добити прилику за рад у позоришту, а онда уколико је добијемо, знамо да је морамо јако добро искористити. Није пуно младих глумаца (још увек студената), нажалост, добило прилику каква се указала нама четворо из представе Осама- касаба у Њујорку.
Шанса коју нам је редитељ Дарко Бајић, уједно и наш професор на академији пружио је заиста велика привилегија. И бити део овога, заједно са колегама Андријом Кузмановићем, Бранком Јанковићем, Исидором Симијоновић и класићем Јованом Јовановићем нас је само подсетило на то колико је заправо позориште важно и колико су те даске заиста даске које живот значе.
НА СЦЕНИ СЕ ОДИГРАВА ЖИВОТ, У ПОЗОРИШТУ РАЂАЈУ ЕМОЦИЈЕ
Позориште је жива ствар. Преко пута вас је публика која све време ишчекује сваку вашу реч, поглед, покрет. Она дише заједно с вама и дели муку или срећу. Због тога ми, глумци, обожавамо позориште. Дозвољава ти да се играш и мењаш ствари, никада ништа није запечаћено, увек може да се надограђује. На сцени се одиграва живот, свакоме врло добро познат. У позоришту се рађају емоције… знате да је представа добра кад одете кући и не престајете да мислите о томе што сте погледали. Кад вас емотивно узбуди, помери на било који начин. Натера на размишљање. Због тога је позориште важно. Оно мења, насмејава или погађа до суза, пружа потпуну изолацију из стварног живота на сат и по, два. То људи воле. Да забораве на свет око себе и упливају са глумцима у нешто ново и заједничко – а истинито.
На сцени се одиграва живот, свакоме врло добро познат. У позоришту се рађају емоције… знате да је представа добра кад одете кући и не престајете да мислите о томе што сте погледали. Кад вас емотивно узбуди, помери на било који начин. Натера на размишљање. Због тога је позориште важно.
Нема ништа лепше за једног глумца него кад осети да је публика прихватила оно што смо на пробама стварали, или барем покушали да створимо. Када публика узврати громогласним аплаузом, то је сигурно Амару и мени један од најлепших осећања. Обзиром на то да ми још нисмо ни близу искусни позоришни глумци, нама сваки аплауз и било каква размена енергије с публиком много значи. Наравно, уз то је и битна она енергија коју ми размењујемо међусобно на сцени.
Наравно, та размена се не деси сваки пут. Потребан је неки чудан састојак да би се с екипом из представе што боље разумео и просто што боље функционисао на сцени. Ми смо то у представи Осама- касаба у Њујорку заиста створили. Сви радимо једни за друге и заиста, али заиста то кажемо, ми уживамо на сцени од првог тренутка представе до последњег. То су људи препознали, многи су нам прилазили и говорили колико се види да ми ово искрено волимо. То је зато што смо на пробама већ створили заједничку причу и односе, ништа нам није било тешко и заиста смо стварали ту праву, љубавну причу, без икакве пресије, доносећи предлоге свакодневно. Временом је све то постајало све лепше и ево данас, ми обожавамо кад играмо представу да седнемо на кафу пред играње и дружимо се.
Потребан је неки чудан састојак да би се с екипом из представе што боље разумео и просто што боље функционисао на сцени. Ми смо то у представи Осама- касаба у Њујорку заиста створили.
НАЈТЕЖЕ ЈЕ ПРИВУЋИ НАШУ МЛАДУ ГЕНЕРАЦИЈУ У ПОЗОРИШТЕ
Виртуелни свет је увек представљао опасност за позориште. Развој технологије и друштвених мрежа је доста утицао на мање интересовање за исто. Међутим, ми као представници баш те генерације не мислимо да је икад то интересовање заиста опало. Позоришта су и даље пуна, представе се и даље праве и посећене су, а друштвене мреже чак промовишу и рекламирају представе и позоришта. То је оно што раније није постојало, а данас доста помаже и утиче на то да се за неку представу чује, прочита на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру…
Ми сами смо много пута тако сазнали за неку сјајну представу, у неким алтернативним позориштима, за које вероватно не бисмо чули да нисмо видели на интернету. Најтеже је привући нашу, младу генерацију у позориште. Просто немамо ту навику и нисмо је стекли током одрастања и нисмо, нажалост, у таквом окружењу.
Мало је младих који су редовни посетиоци позоришта. Мислимо да ако дате младом прилику да у позоришту види нешто у чему ће се пронаћи, нешто савремено и у складу са нашим временом, то може да буде један од првих корака. Сваки млад човек који оде у позориште воли да види нешто што ће га се тицати…
О ауторима
Ива Илинчић и Амар Ћоровић су студенти треће године глуме у класи професора Драгана Петровића Пелета. Можете их гледати у представи Осама – Касаба у Њујорку, Владимира Кецмановића, у режији Дарка Бајића. Ива у овом комаду тумачи лик Милице, а Амар лик Баје, Миличиног сина.