Blog

СТВАРАЊЕ ДРАМСКОГ ТЕКСТА

 

Глумац је рекао своју последњу реплику. Боје, светла и доживљаји које смо упијали у претходних сат и по времена колико је трајала представа, сада су се скупили у једну једину тачку. Одушевљени смо или разочарани, и то се понекад деси. У маси непознатог света аплаузом поздрављамо оно што смо доживели, и тај први утисак након затварање завесе, био он горак или сладак биће пресудан за одговор на чувено питање „како ти се чини представа“, које са неколико страна долеће до нас одмах након изласка из позоришне сале. Оно што се у том тренутку, али често ни касније нећемо запитати јесте како је све ово што смо сада видели почело? Глумци дају боју гласа свом лику, до тада само исписаним словима дају обличје. Костими им дају израз и стил. Сценографија ствара потпуно нови простор, опипљиве домове имагинарних ликова. Али, како настаје сама прича, драмски текст који је основа позоришне представе? Он се рађа у перу писца.

 

 

Драмски текст и свакодневно искуство писца нераскидиво су повезани. На путу од пријатеља до куће може да упозна неког сасвим посебног чије ће покрете или ставове позајмити лику из драме. За писца чекање у реду није само досадно и неизбежно, већ може да буде и непресушна ризница инспирације. Све што чита, слуша, гледа, лично доживљава, у неком тренутку може да употреби као материјал за драмски текст. Животна искуства као ситни делићи слагалице долазе на своје место и стварају ширу слику. Како и када тачно почиње та игра подсвесног прикупљања идеја и писања као свесне радње, не зна се. Правила у овој сфери мека су попут путера. Драматурши занат, инструкције за писање текста, тезе…све то може да буде при руци и неопходно је да би прича била добро обликована, али ни приближно није довољно да би се победила белина папира или екрана с којом се писац суочава.

 

 

Прво питање са којим се писац суочи је како да обликује причу довољно добрo, да би она постала самостална и започела свој живот на сцени. Треба писати о универзалним темама, али тај појам је потпуно неодређен. Шта подразумевају такве теме објашњава драматург Коста Пешевски.

„Ако говориш само о својој средини остајеш затворен. Добри текстови треба да буду базирани локално, а да функционишу глобално, да се бавиш нечим из свог окружења, из своје средине, а да је то на неки начин повезано са целим светом. Или се бавиш људском психологијом, људским карактером или неком темом која можда притиска многе. Ако инсистираш на уској тематици, остајеш недовољно препознатљив или недовољно исказан. Мислим да добар текст мора да има неки шири контекст који се тиче целог света, а не само твоје улице или твог града”, каже Пешевски.

 

 

И заиста, многи драмски текстови који су настали пре више деценија, неки и пре неколико векова изводе се на сцени и дан данас управо због тога што су писци препознали нешто ванвременско, својствено човеку и непроменљиво.
Колико је тешко створити драму која ће дуго бити актуелна и коју ће моћи да разумеју људи широм света, то знају само писци. Такав пут посут је трњем и пун је странпутица. Писци се током стварања драмског текста суочавају са разним кризама, блокадама, несигурностима. Усамљеност која им је често потребна да би о идеји интензивно размишљали понекад их превише удаљи чак и од оних који су им најближи.
Али када се све заврши и када писац пред собом има добар текст којим је задовољан, најтежи део посла је пребринут. Оживљавање ликова на сцени права је чаролија. Писац захваљујући редитељу, глумцима, сценографији сада и визуелно може да доживи причу коју је створио. Аплауз након премијере и задовољна лица у публици даће му подстицај да се усуди да поново крене на далеки пут који почиње рађањем нове приче.

 

Аутор: Маја Милић

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

НОВИ БЛОГ: УЛОГА РЕДИТЕЉА У СТВАРАЊУ ПРЕДСТАВЕ

    Фото: Никола Вукелић Нови блог за сајт Звездара театра написао је Марко Мисирача, који је режирао представу „Бајка о позоришту“. Он у тексту открива која је улога редитеља у стварању представе, са чим се он сусреће на том…

Детаљније

УЛОГА РЕДИТЕЉА У СТВАРАЊУ ПРЕДСТАВЕ

    Стварање једне позоришне представе за редитеља представља једно толико аутентично и посебно искуство да би, вероватно, о сваком процесу стварања представе редитељ могао да напише посебан текст, дневник или књигу. Готово у истој мери у којој је тзв.…

Детаљније

ТЕ ДАВНЕ 1984. ГОДИНЕ

  Пре тачно 35 година, 8. октобра, одиграна је прва представа Звездара театра „Мрешћење шарана“ по тексту Александра Поповића у режији Дејана Мијача. Било је то давне 1984. године, коју свет памти по многим турбулентним догађајима.     Не само…

Детаљније