Blog

BITI DEO POZORIŠTA JE VELIKA PRIVILEGIJA

 

Danas, iz ugla mladog glumca, situacija u kojoj se nalazimo na pozorišnoj i filmskoj sceni, nije nimalo zavidna. Svesni smo koliko je teško uopšte dobiti priliku za rad u pozorištu, a onda ukoliko je dobijemo, znamo da je moramo jako dobro iskoristiti. Nije puno mladih glumaca (još uvek studenata), nažalost, dobilo priliku kakva se ukazala nama četvoro iz predstave Osama- kasaba u Njujorku.

 

 

Šansa koju nam je reditelj Darko Bajić, ujedno i naš profesor na akademiji pružio je zaista velika privilegija. I biti deo ovoga, zajedno sa kolegama Andrijom Kuzmanovićem, Brankom Jankovićem, Isidorom Simijonović i klasićem Jovanom Jovanovićem nas je samo podsetilo na to koliko je zapravo pozorište važno i koliko su te daske zaista daske koje život znače.

 

NA SCENI SE ODIGRAVA ŽIVOT, U POZORIŠTU RAĐAJU EMOCIJE

 

Pozorište je živa stvar. Preko puta vas je publika koja sve vreme iščekuje svaku vašu reč, pogled, pokret. Ona diše zajedno s vama i deli muku ili sreću. Zbog toga mi, glumci, obožavamo pozorište. Dozvoljava ti da se igraš i menjaš stvari, nikada ništa nije zapečaćeno, uvek može da se nadograđuje. Na sceni se odigrava život, svakome vrlo dobro poznat. U pozorištu se rađaju emocije… znate da je predstava dobra kad odete kući i ne prestajete da mislite o tome što ste pogledali. Kad vas emotivno uzbudi, pomeri na bilo koji način. Natera na razmišljanje. Zbog toga je pozorište važno. Ono menja, nasmejava ili pogađa do suza, pruža potpunu izolaciju iz stvarnog života na sat i po, dva. To ljudi vole. Da zaborave na svet oko sebe i uplivaju sa glumcima u nešto novo i zajedničko – a istinito.

 

Na sceni se odigrava život, svakome vrlo dobro poznat. U pozorištu se rađaju emocije… znate da je predstava dobra kad odete kući i ne prestajete da mislite o tome što ste pogledali. Kad vas emotivno uzbudi, pomeri na bilo koji način. Natera na razmišljanje. Zbog toga je pozorište važno.

 

Nema ništa lepše za jednog glumca nego kad oseti da je publika prihvatila ono što smo na probama stvarali, ili barem pokušali da stvorimo. Kada publika uzvrati gromoglasnim aplauzom, to je sigurno Amaru i meni jedan od najlepših osećanja. Obzirom na to da mi još nismo ni blizu iskusni pozorišni glumci, nama svaki aplauz i bilo kakva razmena energije s publikom mnogo znači. Naravno, uz to je i bitna ona energija koju mi razmenjujemo međusobno na sceni.

 

 

Naravno, ta razmena se ne desi svaki put. Potreban je neki čudan sastojak da bi se s ekipom iz predstave što bolje razumeo i prosto što bolje funkcionisao na sceni. Mi smo to u predstavi Osama- kasaba u Njujorku zaista stvorili. Svi radimo jedni za druge i zaista, ali zaista to kažemo, mi uživamo na sceni od prvog trenutka predstave do poslednjeg. To su ljudi prepoznali, mnogi su nam prilazili i govorili koliko se vidi da mi ovo iskreno volimo. To je zato što smo na probama već stvorili zajedničku priču i odnose, ništa nam nije bilo teško i zaista smo stvarali tu pravu, ljubavnu priču, bez ikakve presije, donoseći predloge svakodnevno. Vremenom je sve to postajalo sve lepše i evo danas, mi obožavamo kad igramo predstavu da sednemo na kafu pred igranje i družimo se.

 

Potreban je neki čudan sastojak da bi se s ekipom iz predstave što bolje razumeo i prosto što bolje funkcionisao na sceni. Mi smo to u predstavi Osama- kasaba u Njujorku zaista stvorili.

 

 

NAJTEŽE JE PRIVUĆI NAŠU MLADU GENERACIJU U POZORIŠTE

 

Virtuelni svet je uvek predstavljao opasnost za pozorište. Razvoj tehnologije i društvenih mreža je dosta uticao na manje interesovanje za isto. Međutim, mi kao predstavnici baš te generacije ne mislimo da je ikad to interesovanje zaista opalo. Pozorišta su i dalje puna, predstave se i dalje prave i posećene su, a društvene mreže čak promovišu i reklamiraju predstave i pozorišta. To je ono što ranije nije postojalo, a danas dosta pomaže i utiče na to da se za neku predstavu čuje, pročita na Fejsbuku, Instagramu, Tviteru…

 

https://www.instagram.com/p/Bj4AszJgKh_/

 

Mi sami smo mnogo puta tako saznali za neku sjajnu predstavu, u nekim alternativnim pozorištima, za koje verovatno ne bismo čuli da nismo videli na internetu. Najteže je privući našu, mladu generaciju u pozorište. Prosto nemamo tu naviku i nismo je stekli tokom odrastanja i nismo, nažalost, u takvom okruženju.
Malo je mladih koji su redovni posetioci pozorišta. Mislimo da ako date mladom priliku da u pozorištu vidi nešto u čemu će se pronaći, nešto savremeno i u skladu sa našim vremenom, to može da bude jedan od prvih koraka. Svaki mlad čovek koji ode u pozorište voli da vidi nešto što će ga se ticati…

 

O autorima

Iva Ilinčić i Amar Ćorović su studenti treće godine glume u klasi profesora Dragana Petrovića Peleta. Možete ih gledati u predstavi Osama – Kasaba u Njujorku, Vladimira Kecmanovića, u režiji Darka Bajića. Iva u ovom komadu tumači lik Milice, a Amar lik Baje, Miličinog sina.

 

POVEZANE VESTI

NOVI BLOG: IZ ŠKOLSKIH KLUPA U POZORIŠNA SEDIŠTA

      Školske obaveze su uveliko počele, pre više od mesec i po dana. I dok se u ovim jesenjim danima nižu nove lekcije, kontrolni i odgovaranja, obaveze koje đacima nisu omiljene, ipak jednoj od aktivnosti koja je u…

Detaljnije

IZ ŠKOLSKIH KLUPA U POZORIŠNA SEDIŠTA

    Kada su se pre mesec i po dana đaci vratili u svoje klupe, mediji su tome tradicionalno posvetili nekoliko priča i naslova. Koliko koštaju udžbenici, imaju li roditelji sredstva da ih priušte, šta kažu deca, raduju li se…

Detaljnije

NOVI BLOG: ČUVARI POZORIŠNE ČAROLIJE

    Pripremili smo novi blog u okviru koga ćete saznati koje sve dragocenosti čuva Muzej pozorišne umetnosti Srbije. Predstava kao jedinstven trenutak, susret između glumaca i publike, ne može se nikad ponoviti. Materijalni predmeti koji ostaju, kao što su…

Detaljnije