ОСАМА-КАСАБА У ЊУЈОРКУ

Реч редитеља

Дарко Бајић

Представи „Осама – Касаба у Њујорку” пришао сам из једног другог угла у односу на онај угао из којег се тој истој причи прилази у роману. То је за мене, пре свега, била прича о генерацији мени блиској, која је из безбрижног одрастања у Југославији ушла право у крвави рат. Неке је послао директно у смрт, неке у емиграцију, а неке оставио овде да живе суочени с последицама трагедије коју су преживели. Кроз ову представу сам покушао да дођем до одговора, да ли за моју генерацију постоји могућност прочишћења од рана или до тог прочишћења могу да дођу тек следеће генерације. Наша деца.

Реч писца

Владимир Кецмановић

Као што је Андрићев несрећни јунак умислио да је турски султан и ту илузију платио животом, Бајазид-Бајо из романа Осама умишља да је терориста Осама Бин Ладен и завршава једнако трагично. Обојица скончавају у проклетој авлији – један у турској апсани, из које, у метафоричном смислу, нико никада није изашао, а други у глобалном затвору из ког ни метафорично ни физички побећи није могуће. Драмски текст ОСАМА-Касаба у Њујорку, који представља слободну адаптацију мог романа, ову истину отеловљује на нешто мање жесток начин. Можда зато што публика не воли да се суочава са мучним истинама. Можда и зато што владаре данашњег света није мудро изазивати директним поређењем са османлијским зулумћарима. А највероватније је да су та два разлога дубоко и чврсто повезана.

Show must go on

Реч писца драматизације

Коста Пешевски

Осама – Касаба у Њујорку можда је и највећи изазов с којим сам се до сада сусрео као драматург. Живописна и експресивна прича о одрастању, пријатељству, љубави и рату у форми романа испричана је на такав начин да је њена трансформација у позоришну драму била прилична енигма. Имала је потенцијал да оживи на сцени, али требало је наћи начин како да се главни ток приче и његови најважнији рукавци пребаце у други канал, онај драмски. Решење је заправо било све време пред очима. Главни јунак романа, у свом њујоршком бару, заправо све време изводи представу препричавајући некоме своје успомене. Ту је био и кључ којим се долази до драматизације и представе. Целу ту његову соло тачку и све ликове и догађаје са којима живи у мислима требало је изнети на сцену. Надам се да је драматизација сачувала снагу ликова и њихове трагедије и да ће јој то донети дуг живот на сцени Звездара театра.