ЉУБАВ У САВАМАЛИ

Даријан Михајловић

Реч редитеља

Савамала је некада представљала прво што странац угледа у Београду. Вода је долазила све до данашње аутобуске станице, док је ту, у Савамали, била некад и граница према великој монархији. Не баш случајно, ту се створило и прво београдско позориште, Театар на Ђумруку или Царини.

Када се та локална историја допуни највећом миграцијом у историји света од велике сеобе народа, онда Савамала постане повод за дешавања у овој драми.

У  тренутку када се цео део планете сели на други део планете, што због ратова, што због економије, траса којом води пут те велике модерне сеобе народа, иде баш преко мале Савамале. Тај део града проживљава поново своју историју, опет је место на коме се срећу путници, пролазе каравани и оставља део душе, заувек.

Тако је ова прича Ивана Лалића одлучила да се нађе на даскама које живот значе. Прича о људима који су једну невољу заменили другом невољом. Људима који су кренули оставивши своје небо, градове, успомене и нашли се, огромна већина, у једном тренутку у Србији, Београду, још локалније, општини Савски Венац, а онда и у Савамали.

Неки ће можда и остати и постати грађани Србије, као многи који су осамдесетих и у време покрета несврстаности долазили. Београд, као сваки велики град, примиће их добре воље.

Ми смо сазидали кућу на путу. Савамала је предворје те куће и неми учесник највећег догађаја у историји пресељења читавих народа.

Љубав у Савамали, прича је о нама и нашој кући на путу.

Иван Лалић

Реч писца

Никада нисам написао комад који је имао веће утемељење у стварности. Та снажна инспирација ме је и вратила позоришту. Као писца, али и учесника у једној великој и лепој хуманитарној мисији која се од 2015. одвијала и још увек траје у Савамали, вероватно, најхаризматичнијем београдском кварту. Тог лета, у Београд је дошло јако пуно људи са Блиског истока. На жалост, то није била туристичка посета, већ посета људи чије су муке нама веома блиске, с обзиром на традицију од сто година избеглиштва пре, после и након небројених ратова на овим просторима. Београд и Србија су показали ону врсту гостопримства, разумевања и толеранције која није забележена у региону, али и шире. На ту тековину морамо бити поносни. Ипак, „Љубав у Савамали” није комад који говори о мигрантима. Комад заправо говори о нама. О ђаволском загрљају предвидивих стереотипа који се сусрећу на неодољивим шармом урођеног гостопримства људи са Балкана. Поигравање стереотипима заправо јесте кључ комада који једну епску трагедију претвара у шансу за нови живот на овим просторима, али и у Европи. Радња комада не игнорише ксенофобију као опште место балканске, али и европске стварности. Напротив. Управо ксенофобија постаје одлично полазиште за комедиографски дискурс драме која свесно клизи у фарсу са елементима мелодраме. Када сам почињао писање комада, мислио сам да је овакав поступак немогућ. А онда сам се препустио инстикту. Оном истом који је нагнао једну незамисливу коалицију састављену од представника грађана, цркве, власти, али и волонтера из шездесет земаља света да разлике између себе оставе по страни, и сложно, без задњих мисли помогну људима и њиховој деци у једној великој, незамисливој муци.

Та лепота давања била је прожета сузама али и смехом. Тај смех је тај велики напор чинио одрживим и не треба га се стидети. Како странци виде просечну београдску породицу са свим својим манама и врлинама, може бити занимљиво. Па макар посматрач долазио из ни мало идиличног Авганистана. Љубав увек побеђује. У Савамали поготово.