Борислав Пекић

КОРЕШПОДЕНЦИЈА

Купи улазнице Резервације

О ПРЕДСТАВИ

Писац:

Борислав Пекић

Драматизација

Борислав Михајловић Михиз

Редитељ

Горчин Стојановић

Сценограф

Горчин Стојановић

Косимограф

Лана Цвијановић

Избор музике

Горчин Стојановић

Лектор

др Љиљана Мркић Поповић

Кореограф

Ирена Шаровић

Продуцент

Драгиша Ћургуз

Асистент сценографа

Ивана Крњић

Асистент костимографа

Лара Поповић

Инспицијент и суфлер

Горан Младеновић

Мајстор светла

Радован Самолов

Мајстор тона

Никола Јововић

Гардеробер

Лидија Николић и Јелена Дуњић

Власуљар

Нијаз Мемиш

Сценска маска

Душица Вуксановић

Шминкер

Маријана Голубовић

Реквизитер

Вукашин Ракић

Аутор плаката

Славимир Стојановић

Аутор видео спота

Стево Мандић

Дизајнер

Александра Илић

Фотограф

Никола Вукелић

ПРЕМИЈЕРА

1.2.2018.

ТРАЈАЊЕ

120 минута

Играју

Бранислав Лечић

Симеон Његован - Лупус

Славко Штимац

Симеон Његован - Хаџија

Аница Добра

Милица Његован

Јоаким Тасић

Симеон Његован - млади газда

Јелена Ступљанин

Јулишка Толнај

Бранко Видаковић

Шамсика Тот и остали

Горчин Стојановић

Реч редитеља

Каже Пекић: „Никад нисам марио за сцену за коју се говорило да живи зато што је са ње допирао задах загореле масти, или се на њој с ужасавајућом монотонијом ређали изрежирани клишеи који су човеку јасни и неподношљиви и у животу, а техника у гледалиште удувава ледену промају вентилатора да нам дочара зиму. Не тврдим да ме извесне епизоде извесних натуралистичких, веристичких, документаристичких, реалистичних режија нису узбудиле, наравно да јесу, али се то исто може рећи и за сваки одговарајући призор из живота. За тако нешто нисам се морао излагати трошковима. Јер, најзад, најбољи начин да човек гледа рђаве драме јесте – живот. Кад хоћу да видим добру, ја онда идем у позориште и гледам – Уметност.“

Не сме се, дакле, имати мањи захтев од овог, при прилажењу, ма колико опрезном, а ипак посве занесеном, Пекићеву делу. Оно се, уосталом, сâмо отвара, уколико је човек довољно спреман на изазов игре. Јер, о игри је реч. Пекићева игра с театром, баш као и сва његова литература која је увек – игра, јест игра духа, игра стварања светова који, можда или уистину, не постоје или нису постојали, али су, свеједно стварни. Уосталом, одавно је знано да је стварност позорнице стварнија од стварности. И увек мање досадна.

Можда зато у театру највише волим театар?

Борислав Михајловић Михиз

Реч писца

ПРОЛЕГОМЕНА

„ЦИНЦАРИМА ИЛИ КОРЕШПОДЕНЦИЈИ“

Роман „Златно руно“ Борислава Пекића својим обимом (преко 3000 страница) временским обухватом (десетина векова), бројем личности (неколико стотина) свакако је најзамашнији роман целокупне српске књижевности, а својим литерарним, интелектуалним и ерудитним квалитетима један од најзначајнијих.

Епистуларна комедија „Цинцари или Корешподенција“ драматизација је једног дела овог романа, дела који обухвата неколико месеци из краја 1847. и почетка 1848. године – када је цинцарска породица коју овај роман ствара и прати престајала да буде гурбетски арумунски генос Њагоа и почео да се претвара у значајну трговачко-чаршијску српску фирму „Симеон Његован и син“. Драматизовани одломак, иако део велике целине, аутономан је, да се перципирати и пратити независно и довољан је сам себи.

„Уз согласије ауктора“ и његову пријатељску подршку предузео сам да овај део романа, писан искључиво у облику преписке, драматизујем у облику кореспондентске, епистуларне комедије. Намера ми је и жеља да чувам у драмском облику природу овог штива: не дакле да се преписка претвори у сцену, него управо обрнуто, да се сцена претвори у преписку. Новина овог облика је у исти мах и привлачан изазов, али и авантура пуна препрека и тешкоћа.

Ова драматизација сачињена је тако да послужи као основ и да се испита могућност преписке као чисте театарске форме. У њој личности опште путем порука, без непосредног контакта, на дистанци просторној, временској, па и психолошкој. У непосредну сцену, у директан дијалог се улази само онда када преписка у њу уведе. Функцију кратких, брзих реплика овде замењују телеграми, монолога дуга писма, а фабула комедије, њени заплети и расплети образују се ритмом кореспонденције. Епистуларно саопштење у овој драматизацији треба да буде основни елемент драмске комуникације. У преписци и јак ефекат бива смирен и охлађен, спонтаност и искреност исповести пролази кроз трезвену чистку формулисаности; тактика, хипокризија и куртоазија су битни психолошки чиниоци.

Карактери се формирају не толико акцијом, колико саопштавањем у акцији, мотиви се мотивишу, а намере исказују или прикривају исказом. Једном речју преписка као театарска форма захтева изналажење читавог низа посебних начина театарског изражавања.
Постоје, разуме се, многи начини да се овако, кореспонденско казивање узнемири, учини живим, брзим и атрактивним. Многа од тих средстава су коришћена, а ваљаће изнаћи нова и другачија. Намерно нисам у ову драматизацију уносио интервенције и дидаскалије те врсте, уверен да у овом експерименталном послу ваља оставити пуну слободу редитељу и ансамблу да испитају све могућности и изнађу најбоља решења.
(Борислав Михајловић- Михиз)

Поводом премијере у Атељеу 212
5. фебруар 1980.

НАГРАДЕ

Аница Добра

  • Награда стручног жирија и жирија публике за глумицу вечери, 23. Глумачке свечаности "Миливоје Живановић", Пожаревац, 2018.

Писали су о представи

  • „После око три стотине извођења у Атељеу 212, са најбољим српским глумцима, Звездара театар и редитељ Горчин Стојановић ревитализују ову представу, са новом поделом, јасно, и са жељом да покажу “циркус историје” кроз њу. У том смислу, Стојановић (као сценограф представе) је актере сместио у театрализован простор, који, уместо “позориште у позоришту”, изгледа као да симболизује “циркус у позоришту”. Ипак, “Корешпо(н)денција” није била сведена на циркуски шоу, зато што се, по сценографији, догађа у историјском циркусу. Горчин Стојановић је успешно и сасвим озбиљно провео како епистоларне ликове, тако и гледаоце, кроз превирања породице Његован, кроз револуцију Лајоша Кошута и њен утицај на европска, па и наша збивања.” Више на линку

    Драгана Бошковић, Вечерње новости

  • „Корешподенција Звездара театра, сећање је на Бату Стојковића, Пекића, Михиза, али је и потреба ове генерације позоришних стваралаца да прича о једној цинцарској породици, која је заправо прича о многим породицама, поново оживи на позоришној сцени.” Више на линку 

    Снежана Стаменковић Јојић, РТС

  • „Глумци су доследно театрално и углавном убедљиво оживели три генерације имућне трговачке породице Његован. Бранислав Лечић је сугестиван као деда Лупус, непоколеблебљиви бизнисмен, брутално самоуверен трговац личним и политичким интересима. Лик његовог сина Хаџије (Славко Штимац), окренутог духовним вредностима, мање је сценски пробојан. Његова жена Милица (Аница Добра) драмски и комички је снажна, као самоглава и похлепна алапача.” Више на линку 

    Ана Тасић, Политика

Звездара Театар