Данко Поповић

КЊИГА О МИЛУТИНУ – део први

Купи улазнице Резервације

О ПРЕДСТАВИ

Писац:

Данко Поповић

Редитељ

Егон Савин

Адаптација текста

Егон Савин

Сценограф

Весна Поповић

Костимограф

Весна Поповић

Композитор

Бора Дугић

Продуцент

Драгиша Ћургуз

Суфлери

Драгана Анђелковић и Горан Младеновић

Дизајнери светла

Радован Самолов и Немања Цалић

Дизајнери тона

Никола Јововић и Стефан Анђелић

Видео продукција

Марко Вукотић

Гардеробер

Јелена Дуњић

Аутор плаката

Александра Илић

Аутор видео спота

Стево Мандић

Дизајнер

Александра Илић

Фотограф

Јаков Симовић и Никола Вукелић

ПРЕМИЈЕРА

11.11.2021.

ТРАЈАЊЕ

105 минута

Играју

Ненад Јездић

Милутин

О представи

“Књига о Милутину” не представља само исповести и животни пут Милутина Остојића. Она је роман са јасно израженом антиратном поруком у ком је представљена историја Срба од сарајевског атентата на принца Фердинанда, па све до неколико година после Другог светског рата. Животна трагедија чича Милутина, који учествујући у неколико ратова, добија ордење и живот завршава у затвору, није толико у првом плану, колика је трагедија народа као целине. У својим размишљањима, Милутин, обичан сељак из села Коштунића, из Шумадије, отвара низ питања која нам указују на бесмисао рата. Његова размишљања нас упућују на то да су у рату и победници и побеђени – губитници. “Књига о Милутину” је објављена 1985. године и убрзо је постала најчитанија књига у Србији. Ова снажна антиратна прича доживела је тираж од четрдесет издања, продата у преко пет стотина хиљада примерака и тако постала најчитанија књига послератне српске књижевности, а њен аутор проглашен најаутентичнијим писцем Србије и српског сељака.

O писцу

Данко Поповић

Слободан Данко Поповић рођен је у Аранђеловцу 1928. године. Завршио је Правни факултет у Београду и од шездесетих година почео да објављује своја дела. Најчешћа тема његових прича и романа била је новија српска историја кроз страдања и надања малог човека. Написао је драму “Карађорђева смрт”, која је снимљена за ТВ “Београд” 1983. године, у режији Ђорђа Кадијевића. Написао је сценарија за неколико филмова, а најпознатији је онај за филм “Хајдук” из 1980. године, у режији Александра Петковића. Објавио је књиге приповедака “Свечаности” и “Кукурек и кост”, романе “Господари”, “Официри”, “Свињски ујед”, “Удовице”, “Чарапићи”, “Кућа Лукића” и “Конак у Крагујевцу”. Објавио је и књиге есеја “Време лажи”, “Догађаји и привиђења”, “На крсту и раскршћу”, “Неспокоји”, “Божур и трње”, “Сеобе старе и нове” и “Четири ветра”. Данко Поповић је преминуо 2009. године у свом родном граду.

Реч редитеља

Егон Савин

Много година после 1914. и почетка Првог светског рата Милутин се у мислима враћа на дан када су звона звонила са свих страна и позивала људе у рат. Он, протагонист и приповедач присећа се болних тренутака који су обележили његов, али и животе многих других. Он покушава да нађе одговоре на питања која су мучила српског сељака и домаћина. Овај необразован али мудар и праведан сељак којем је најважније у животу бринути о мајци, жени, имању; отхранити волове, напунити амбар и сачувати образ. Једноставним и емотивним реченицама Милутин доноси страшне слике рата, мери догађаје својим мерилима и указује не само на бесмисленост рата у којем је победа остварена десетковањем војске и народа, жртвовањем омладине већ и о лаковерности народа који поведени идејом велике државе јужних Словена, остављају своје вољене борећи се и гинући за „више” циљеве које ни сами себи не могу објаснити.

Његов глас је глас разума – он се оштро супротставља „хероизму” који је плаћен хиљадама живота и слави стеченој нестанком половине становништва Србије.

„Књига о Милутину” је антиратна представа !

Реч глумца

Ненад Јездић

Милутин – незнани јунак

Милутин је незнани јунак, парадигма истинског патриотизма, истинске храбрости, истинског јунаштва. Сви ти људи знани и незнани, па и Милутин, сви ти људи које имамо у породичним албумима су мени кроз овај текст усадили један призив.

Осећам призив да се то чује, да се то изговори!

Интимно рачунам са селом у својој будућности, интимно проводим време на селу, интимно размишљам о томе шта је наша сигурна извесност, шта је оно што је неопходно да би се човек издигао изнад све своје патње, све своје муке, свег свог страдања… и сто година и више после Милутиновог страдања. Тешка прича изискује и тешке речи које ће на моменте да зазвуче патетично, али ово је једна објективна и истинита мука и страдање. Добро би било да се ми, сто година после, као појединци и као свеколики народ, упитамо где је нестала спремност за жртву, ратничка част, људско поштење, људска скрушеност, помирљивост, хуманост – све су то Милутинова питања, све то јесте Милутин.

У село сам последњих двадесетак година улагао сву своју животну енергију, свој мисаони свет и најкреативнији свој свет…. Мени је драго да ће и Милутин и ова монодрама да постану део света који градим, да га заокруже и учине још целовитијим. Милутин је још један нови разлог да верујем како не треба да одустанем од тог света. Милутин ме снажи, па верујем и ја њега уз Егонову помоћ и уз сусретљивост Звездара театра, желим поново да све наше претке извучемо из фиоке нашег памћења. Милутин и његово начело су већи од идеологије ма каква била. Испред његове логике све познате доктрине чине се недовољнима. Његов памфлет је преко потребан нашем а и сваком другом народу који страда попут Милутина.  Важно је и то колико тај човек пати за оним потенцијалима, за могућностима које због ратова село није доживело. Та његова патња, знате, то је нешто пред чиме падају у воду све ове приче о нашем садашњем просперитету, о нашем успеху, о нашим пројектовањима, добитима и тако даље, пред његовом анализом пада у воду свака економија. Милутин каже: „Тристадеведесет ‘иљада мртви Срба остало је на обали Скадра и Драча до Валоне. Тристадеведесет иљада душа”… пазите тај број, а онда даље каже: „један народ који је изгубио половину свог укупног мушког живља, да не рачуњамо жене не може добити рат. Тај народ је изгубио много више него што је један рат.”

Једно од питања које се мени намеће, а верујем и свима који ће испратити ово јесте – ко су људи који су остали и који чине наш народ после таквог страдања? Јесмо ли и јесам ли достојан, после таквих предака и ко сам уопште ја и ко смо сви ми данас?

Свеприсутна ми је сумња у глави да ли сам уопште достојан да макар и тих сат и нешто на сцени будем Милутин Остојић. Питам се да ли сам достојан наследник Милутиновог тестамента.

Одломак из књиге

“Јаој, да ли ће ово уници и праунуци наши смети да забораве, да л’ ће ово бити описано! – питам се, а све гледам ка оном месту и оном паклу де нам волове израњавише и побише.

Заборавиће се, јашта ће – ко ће да опише ове несрећнике што поре коњске лешеве и једу да не би умрли од глади него од болести; ко ће да опише ове збегове што се вуку за војском која је мучнија и слабија од њи! Ко ће да пише о оној чети ђака што је залутала у снежним вијавицама и албанским планинама и уместо на море стигла на небеса? Ко то може да опише? Да је бог тео да то остане записано, он би оваку судбину доделио којем писменијем народу. Народу читљивијем. И народу мање заборавном него што смо ми.”

Писали су о представи

  • “О античкој трагедији, што “Књига о Милутину јесте”, која успоставља поново и поново (опет, као у литургији) морална питања, на која само судбина и историја имају одговоре, можда се, ако се приповедање већ догађа много касније, могла успоставити корелација са каснијом злоупотребом истинског идеализма, патриотизма, па и суштинске пристојности, да се ратује са својом војском, што се за све то време није променило. Са свим добрим, али и лошим странама наслеђа српске епске, моралне, породичне и националне романтике.

    У једноставном, а ипак динамичном декору и костиму Весне Поповић, музика Боре Дугића је била онај други актер, који коментарише, или бар даје акценат Милутиновом страдању, и сама сведена, шкрто коришћена, као затворена у сопствену патњу.

    Милутин зна, и Ненад Јездић зна, да је ратовање несрећа, која има последица на многе потоње генерације ратника.”

    Драгана Бошковић, Вечерње новости

    (Цео текст доступан на линку)

  • “Нашавши један суморни, али потресни тон казивања, које је при томе имало категоричну уверљивост, Ненад Јездић, уз повремене краће кретње по позорници, успео је да избегне сваку монотонију и потпуно заокупи гледалачку пажњу. Његово казивање било је веома сугестивно, јер је децентно изражавао антиратни став, који доминира у Поповићевом тексту, саопштавајући га увек разговетно и без оклевања. Обучен у старо војничко одело, које је давало његовој појави на сцени посебно обележје борца приправног да се, ако устреба, поново борбено активира, Јездић је оживљавао сећања на догађаје из минула два светска рата.”

    Рашко Јовановић, Печат

    (Цео текст доступан на линку)

Звездара Театар