Vladimir Kecmanović

FELIKS

Kupi ulaznice Rezervacije

O PREDSTAVI

Pisac:

Vladimir Kecmanović

Pisci dramatizacije

Kosta Peševski i Darko Bajić

Reditelj

Darko Bajić

Scenograf

Magdalena Vlajić

Kostimograf

Marina Vukasović Medenica

Kompozitor

Dejan Pejović

Scenski govor

dr Ljiljana Mrkić Popović

Producent

Dragiša Ćurguz

Inspicijent

Goran Mladenović

Majstori svetla

Vladimir Radojević, Radovan Samolov i Petar Došenović

Majstori tona

Stefan Anđelić i Stefan Zdravković

Šminker

Marijana Golubović

Rekviziter

Dejan Tamindžija

Garderober

Milena Kovačević

Autor plakata

Šanta Đula

Autor video spota

Stevo Mandić

Dizajner

Aleksandra Ilić

Fotograf

Jakov Simović i Nikola Vukelić

PREMIJERA

22.3.2019.

TRAJANJE

minuta

Igraju

Milutin Mima Karadžić

Feliks-Simeon

Filip Hajduković

Feliks-Dragan

Marko Gvero

Miladin Gojkić

Andrijana Oliverić

Marina Pejčić

Milena Damnjanović

Martinela Gojkić

Nikola Cvetković

Robert Gojkić

Reč reditelja

Darko Bajić

Predstava Feliks
Feliks je predstava koja govori o dva prevaranta, ocu i sinu. Međutim, ona ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ličnih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni.
A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.

E = m x (puta) c2 (na kvadrat)

ENERGIJA istine = m (masa) podataka X (puta) c (brzina) informacije na kvadrat
Netačan podatak X (puta) ubrzanje interneta = (jednako je) VEST
Vest X (puta) brzina globalne komunikacije = (jednako je) istina

Globalna istina stvara uniformnost mišljenja.
Sve je relativno, zato je besmisleno da svi živimo, mislimo i stvaramo na isti način…
Feliks postavlja pitanje da li smo zaista svesni prevare u koju dobrovoljno ulažemo svoj život.

Feliks – do poslednjeg daha

Vladimir Kecmanović je pisac uzbudljivih preokreta i brilijantnih dijaloga, koji ne samo da stvara galeriju sjajnih likova već otkriva i onaj najtananiji, zabranjeni svet njihove podsvesti. Pisac nepresušnog istraživačkog duha, inspirisan istorijom i njenim posledicama, on gradi upečatljive i snažne scene koje izazivaju vašu znatiželju, ali i vašu maštu. Pisac se u svojim knjigama bavi kompleksnim sukobom istorije i vremena današnjeg, bez straha prolazi barijere od onih priča koje nikome ne pričamo do eksplozije uverenja i stavova koji nas provociraju. Kecmanović provocira istinom i u nama oslobađa misao bez autocenzure. Njegovi junaci su junaci do poslednjeg daha.
U njegovim romanima Novi vek donosi strah od nepoznatog. Kao da su njegovi likovi na početku obeshrabreni vremenom koje će doneti promene.
Taj strah je u književnost, kinematografiju, pozorište, doneo likove gubitnike. Likove koji gube, a da nisu ni započeli bitku…

Preglomazna mašina liberalnog kapitalizma za pravljenje novca i nezaustavljivog mehanizma stvaranja profita, prosto melje nadu pojedinca za neko humanije sutra.
Kecmanovićeve knjige vraćaju veru u junake, veru u slobodan izbor, veru u borce i čudesnu alhemiju života koji možemo da proživimo po sopstvenom izboru. Zato je on dragocen pisac.
Kecmanovićevi junaci su Kostu Peševskog i mene do poslednjeg daha inspirisali da, jednu za drugom, napravimo dve dramatizacije za pozorište Zvezdara teatar. Pozorišni komad Osama – kasaba u Njujorku i danas izaziva oduševljenje gledalaca, frenetične aplauze, ali i snažan osećaj slobode, koji ih vraća u pozorište i daje im nadu da mogu da postanu junaci koji će promeniti stvarnost, budućnost, ili makar svoj život.

Reč pisca

Vladimir Kecmanović

Priču o penzioneru koji na „originalan“ način uvećava svoje skromne
prihode čuo sam od jednog prijatelja negde početkom dvehiljaditih, u vreme kada je otpočeo period „tranzicije“ koja će, pokazaće se, kao nekada put u „komunizam“, da „permanentno teče“. Kada sam počeo da pišem roman o tom liku, ključni problem koji se pred mene postavio nije bilo pitanje šta je Simeon Rakić zvani Feliks bio pre nego što je postao penzioner i započeo svoj novi biznis – sama se nametala pretpostavka da je bio prevarant. Nevolja se sastojala u tome što bi evokacija prošlosti kroz antijunakove reminiscencije za rezultat imala već viđen, ne naročito inspirativan roman. Kako to obično biva, nakon mnogo mučnih premišljanja, spasonosno rešenje javilo se naoko samo od sebe – umesto da Simeon lamentira nad prošlošću, prošlost ga je sama posetila, i to sa pištoljem u ruci, u liku
ogorčenog vanbračnog sina koji je krenuo u poteru za sopstvenim
identitetom, a centralni deo priče poprimio je karakter duodrame. Drago mi je što će se ta potentna dramska situacija, koja je romanu dala neophodnu dinamiku, naći na pozorišnim daskama, gde joj – pre nego bilo čemu drugom što sam do sada napisao – jeste mesto.

Reč pisca dramatizacije

Kosta Peševski

Feliks  je komad o pojavama s kojima se srećemo svaki dan: o deci koja ne
mogu da se odvoje od roditelja jer nemaju za to uslove, o roditeljima koji ne žele da puste decu da se odvoje od njih jer se plaše da će ostati sami, o ljudima koji beže iz zemlje u kojoj je život postao nepodnošljiv, o familijarnom nasleđu – duhovnom i materijalnom koje je jedino uporište koje je ljudima ovde ostalo. I na kraju ovo je drama o pojavi s kojom se svakoga dana susrećemo najčešće – o prevari. Prevari koja nam se servira svako jutro kako bacimo pogled na medije, izađemo iz kuće, odemo na posao. O lokalnoj prevari koju doživljavamo od okoline, onih za koje radimo i onih koje smo odabrali za vladare. I onoj globalnoj prevari u kojoj živi ceo svet i u kojoj nas ubeđuju da se ne oslanjamo na zdrav razum i lična osećanja već na laži kojima nas zasipaju. U svetu u kojem više ništa nije onako kao što izgleda jedna od najmanjih i retkih pozitivnih prevara je ova pozorišna iluzija u kojoj se čovek možda najbolje vraća ličnom razumu, osećaju i urođenom instinktu.

Zvezdara Teatar