Уображени болесник, Народно позориште

У нашем „Уображеном болеснику“ публици представљамо једно могуће виђење Молијера глумца, вође своје позоришне трупе састављене од изузетних уметника и Молијера човека. 

У нашој смо представу оставили оно што иначе припада Молијеровом оригиналу (ово је посебан жанр који је Молијер први пласирао, комедија-балет), а најчешће се у интерпретацији „Уображеног болесника“ прескаче: еклогу (уводну сцену), пастирску игру као апологију Луја XIV (Молијеровог заштитника на двору и кума његовог детета) и интермеца (комаде са музиком и плесом који служе као одмор од радње, загревање за наредни чин). 

У нашој представи се за време тих кратких предаха од радње комада до душе дешава нешто друго, значајно по групу глумаца коју гледамо (која за присутног Луја изводи представу што је битна околност), а што публика у регуларној изведби не би могла да види: нашли смо се на четвртој изведби „Уображеног болесника“ 17. фебруара 1673. годиње. Залазимо иза завесе и видимо припреме глумаца за наредни чин, видимо да је господин Молијер болестан, да му није добро, схватамо да то играње комедије споља гледано за њега представља сада питање живота и смрти. Желели смо да се упустимо у рискантнији али изазовнији позоришни подухват. На такав пут, у такву представу повукла нас је снажна струја Молијерове судбине. Искористили смо силу коју нуди невероватна симболика његове смрти, која је заиста започела на сцени и то управо када је четврти пут играо Аргана, уображеног болесника. Ова околност чврсто али нежно прожима ток наше представе и чини да она, поред заигране комичне игре, буде крхка, готово трагична.

Никола Завишић