Уна

Никола Ристановски, Мишел Бабић, професор социологије медија

Магдалена Мијатовић, Уна Војводић, студенткиња социологије медија

Сена Ђоровић, Олга Бабић, Мишелова жена

Марко Гверо, Дукић, проректор

Зашто је Уна важна данас?

Представа Уна, за коју је текст написао Стеван Копривица по мотивима истоименог романа Моме Капора, настаје као одговор на дубоку и универзалну људску потребу за причом која говори о сећању, љубави и пролазности. Момо Капор у свом роману није само испричао једну животну причу, већ је отворио теме које су и данас актуелне. Уна је представа о људским односима, о утицају прошлости на садашњост и о томе како једно сећање може обликовати цео наш живот. У времену када технологија и друштвене промене преплављују нашу свакодневицу, када је тешко задржати искрен и дубок однос, оваква интроспективна и емотивна драма подсећа нас колико је важно сачувати аутентичност и искреност.

Зашто Уна данас у позоришту?

Зато што нас позива да застанемо и ослушнемо приче које можда избегавамо — приче о нашем сопственом идентитету, о љубави која остаје упркос времену и о помирењу са самим собом. У свету препуном буке и површности, Уна нас враћа позоришту као месту сусрета где се истина и емоција још увек могу открити и осетити у свом пуном сјају. Верујем да ће ова представа отворити простор за заједничко разумевање и емпатију, позвати нас на размишљање и подсетити нас колико су унутрашње вредности непрекидна тема уметности и живота. Хвала вам што сте део те приче.

Дејан Пројковски

Драма „Уна“ заснована је на мотивима истоименог култног романа Моме Капора, али и новим значењима и конотацијама које намеће време у којем живимо. Ова посвета забрањеној љубави имала је и своју филмску верзију са Радетом Шербеџијом и Соњом Савић у режији Милоша Радивојевића. Позоришно читање морало је да се измакне из филмског па и литерарног предлошка и потражи нове исходе у „фаталној привлачности“ времешног харизматичног професора Мишела Бабића и самосвојне и еруптивне студенткиње Уне.

Трудили смо се да направимо снажну љубавну причу у овом времену, у којој се преплићу еротика, емоција, политика, догме, генерацијски ломови и  резигнантна побуна усамљеног јунака. Ово није прича о томе како љубав побеђује, ово је прича како се љубав догоди, промени све што познајемо, а онда угасне остављајући ипак неки светли траг иза себе. Сећање, ако ништа друго. Комад са посветом Капору, Арсену Дедићу, племенитим временима и осећањима који губе битку са временом које „се толико прозлило да му не вриједи фабулирати“, како би рекао Владан Десница.  Упркос томе, ми причамо љубавну причу, уверени да ће бити оних који желе да је виде и чују и додају својим животима неке валере сете, носталгије, па макар то било „непристојно у овом теренутку“ / „ Не дај се Инес“. Арсен Дедић/

Стеван Копривица

Никола Ристановски

• Зоранов брк за најбољег глумца вечери, 34. „Дани Зорана радмиловића", Зајечар, 2025.
• Награда за најбоље глумачко остварење, 34. „Дани Зорана радмиловића", Зајечар, 2025.

Представа

• Награда публике - 34. „Дани Зорана радмиловића", Зајечар, 2025. (Награду публике представа дели са Центром за културу Тиват, за представу „Контра мундум”)  

• За упечатљиву, стилизовано реалистичку, визуелно и музички интригантну режију Дејана Пројковског се може рећи да доноси естетски искорак на репертоару Звездара театра. Сценска решења су повремено врло узбудљива, опојна, поетична, излазе из оквира реализма, што је, на пример, случај са љубавним сценама између Уне и Мишела, посутим сјајним звездама у ноћи, димом снолике осећајности, прштећом сензуалношћу, али и симболичким значењима, када Мишел занесено свира на Унином нагом телу, као на виолини. Музика Горана Трајкоског чулно наглашава атмосферу љубавне и политичке опијености, док је костим Иване Ристић одговарајући у реалистичкој поставци ликова. Сценографија Валентина Светозарева је посебно занимљива, динамична и мисаоно изазовна, усклађена са променама тематског фокуса и осећајности радње. 

Ана Тасић, Политика