Наташа Нинковић, Нера
Ана Франић, Бјанка
Слобода Мићаловић, Роза
Александар Радојичић/Јован Јовановић, Дамјан
Александар Ђурица, Јојо
Милутин Мима Караџић, Марко
Писац
Стеван Копривица
Драматург
Ивана Димић
Редитељ
Милан Караџић
Сценограф
Герослав Зарић
Костимограф
Зора Поповић
Композитор
Зоран Ерић
Сценски говор
др Љиљана Мркић Поповић
Сценски покрет
Небојша Громилић
Продуцент
Драгиша Ћургуз
Инспицијент
Душко Ашковић
Дизајнери светла
Миломир Димитријевић и Радован Самолов
Дизајнери тона
Никола Јововић и Стефан Анђелић
Шминкер
Маријана Голубовић
Реквизитер
Бранислав Рончевић
Гардеробер
Лидија Николић
Аутор плаката
Славимир Стојановић
Аутор видео спота
Стево Мандић
Дизајнер
Александра Илић
Фотографи
Никола Вукелић и Јаков Симовић
Премијера
7.2.2020.
Трајање:
100 минута
Милан Караџић
Када сам први пут радио Тре сореле имао сам намеру да направим варијацију на тему огледа о женској побуни против конвенције, традиције, догме, патријахалне поставке света која, поготово у малим местима на крају света знају да окују лепоту и слободу. Три сестре, три младе лепе жене, бивају инициране појавом енигматичног мушкарца и по први пут у животу, изборе се за право да одживе свој сан. Времена су се променила, а основни мотив женског ангажмана остао ми је интригантан у овом комаду. Шта ако то није побуна младости и ината, шта ако је то константа, вечно трагање за срећом, ма колико оно опасно било? Зато сам, свесно и намерно, оставио јунакиње онаквим какве јесу, али сам им додао бреме година и супроставио га изазову мушкарца који има младост онакву какву су оне имале, али је никада нису иживеле. Бежећи од помало израубованог жала за младост у Сорелама инсистирам на вечитом праву, а можда и људској обавези, да пронађе комад среће без обзира када се то догађало, па макар то био само и привид.
Стеван Копривица
Када сам био млађи писац баш сам волио да у намјенским текстовима афиша изобјашњавам све што сам хтио да кажем. Скоро да гледалац није ни морао да гледа, све би му било нацртано. Поготово не критичари, ионако им се то не би допало, све је другачије од онога како јесте. Сада, поучен са ово мало нешто деценија писања за позориште, скоро да имам аверзију према уводној ријечи писца. То вам је што вам је, углавном је све у представи, кашће вам се само. Мене само радује чињеница да се Тре Сореле враћају у Звездара театар, незнатно старије, али подједнако измакнуте од невеселе и досадне стварности. Радује ме њихова упорност да за разлику од неких других сестара, знаменитијег писца, имају снаге да се побуне, не ламентирајући над својим усудом. Можда би, да сам поново писао комад, био радикланији, безобразнији и дрскији, али чему? Онда би дошао у ситуацију да стално пишем исти комад, а он је већ написан. Нова премијера говори да може да буде поново игран, а то писцу годи. У исту воду се не може два пута стати, али ко овдје говори о истој води? Море је увијек другачије, као и театар.
Наташа Нинковић