Пасивно пушење

Александар Ђурица, Радиша

Радослав Миленковић, Жан-Клод М'Бебе

Младен Андрејевић, Лакан

Марко Баћовић, Џек Бауер

Егон Савин

Када смо били мали, учили су нас у школи да верујемо у комунистички рај. Ми смо били уверени да ће Америка и Енглеска ускоро постати земље пролетера. Процес се одужио. Али утопије и припадају дечијим сновима.

Када смо ушли у пубертет почели су уз помоћ телевизије да нас трују сном о нацији. Фанатично смо навијали за вођу и националну државу. Та ноћна мора коштала нас је много наше и рођачке крви.

Када смо сазрели, упркос кордонима срушили смо диктатуру и колективно се, на улицама опијали сном о грађанској слободи, толеранцији, култури…Изгледа да је овај демократски сан имао најкраће ноге.

Данас, кад смо већ пензионисани, мантрају нам сан о благостању и правној држави у заједници европских народа. Похрлили смо да уђемо као да нам је последње. Тренутно смо заглављени у вратима раја, јер врата су тек одшкринута да можемо само да виримо у срећнији свет.

Шта ћемо сањати убудуће, није више битно. Прошао нам живот сањајући подметнуте снове.

Небојша Ромчевић

ИМА ЛИ НЕКОГ ДА НИЈЕ У ПРАВУ?

Једно од вечних питања у вези са природом комедије јесте предмет комедије. Па и данас, сматрамо да неке теме могу, а неке никако не би смеле да постану комичка грађа.

Комедија има тако опаку нарав да свој предмет извргне руглу, десакрализује га, учини га тривијалним. Историја је, с друге стране, показала да, са извесне историјске дистанце, сва „света места“ у себи носе и зрно аутопародије која, с временом, добија на снази.

Можемо рећи да је контекст у коме живимо драматичан и крвав; пун људских и цивилизацијских драма, страдања, глади и неправде. И свакако, то нису теме које лако могу постати предмет комедије. Међутим, реторика и пракса, које стоје иза читавог ужаса у који смо уроњени, то свакако јесу. Рат који се одвија у месу, зачет је у речима, штавише дискурсима, готовим интелектуалним моделима којима само недостаје Бог па да буду догме. У сваки од многих политичких дискурса уграђено је и дугме за самоуништење и уништење других. Сваки од њих има свој систем вредности унутар кога се зна ко су невине жртве, а ко су терористи и убице.

Као да све то није већ само по себи довољно комично, крваво урнебесно, додали смо и нама најдражег комичног јунака – Србина интелектуалца, лик који умире да би се допао. У тој потреби насушној да се свиди, да буде похваљен од неког комесара или канцелара, наш ће Србин остати без иједног убеђења, aли ће за свако бити спреман да умре… или бар да пусти друге да умру.

Весна Поповић

• Награда за сценографију, 46. Дани комедије, Јагодина, 2017.

• “[Глумци] енергично воде радњу са основним циљем забављања публике, али не оног тривијалног, већ критички утемељеног, самосвесног. Хумор се изводи из наших свакодневних живота, борбе за преживљавање, и преводи се у грубље, оштро комичне сцене које нам доносе одушак од такве свакодневнице.”

Ана Тасић, Политика

• „Када се пре више година наш познати драматичар Небојша Ромчевић, у својству професора Факултета драмских уметности, упутио у Париз да одржи предавања на једном од престоничких факултета, обрео се на тамошњем Аеродрому Шарл де Гол, и том приликом био изложен несвакидашњем испитивању и задржавању јер је погранична полиција због грешке којом је замењен идентитет нашег писца у рачунару (вероватно и због чињенице да је Србин) приступила посебном третману. То искуство преточио је Ромчевић у комедијицу за четири лица где се главни јунак средњошколски професор француског језика Радиша упутио у Париз да однесе сарме својој кћери, која живи и ради у Француској. […] Ово духовито комедијско штиво режирао је Егон Савин настојећи да извођење има не само динамичан ток него и инвентивно приказане неочекиване призоре са смешним изненађењима. У таквом настојању редитељ је потпуно успео.“

Рашко Јовановић, Печат