Моји тужни монструми, Градско дрaмско казалиште Гавела, Загреб

Живко Аночић, Мате

Антонија Станишић Шперанда, Ана

Филип Шоваговић Фабијан, Стипе

Јелена Михољевић, Лидија, Слава, Милица

Свен Шестак, Љубан, Милан

Фрањо Дијак, Иван, Станислав

Ивица Пуцар, Ико

Мада Першић, мигранткиња, преводитељица

Дамир Кларић, Јаков Кларић, Бруно Млинарић, Сенко Млинарић, Емилија Шушковић Јакопац, мигранти

ПРКОСИТИ СТВАРНОСТИ (одломак из речи драматуршког сарадника)

Уз праизведбу драма "Гледај ме у очи", "Ми ту" и "Аутограм за Милицу" из драмског дневника "Моји тужни монструми" Мате Матишића

На насловници књиге "Људи од воска" Мате Матишића (Хрватски центар ИТИ, Загреб, 2016.) приказ је камене куће утиснуте у стјеновито брдо и окружене сухозидом; она призива пишчев родни крај, село Ричице у Далматинској загори, гдје је ИИ. ставак ове "драмске суите у три ставка" смјештен, обгрљен призорима који се одигравају у "дневној соби у стану драмског писца и филмског сценариста Виктора". Визуално нас у текст, дакле, уводи својеврсна сценографија, филмски сет, "поприште", у чији полумрак Виктор у драми названој "Први муслиман у селу" стиже дочекан мушким гласовима који пјевају гангу: "Мој шеширу однила те бура / На 'но мисто ди је моја цура". На насловници књиге "Моји тужни монструми" (Хрватски центар ИТИ, Загреб, 2020.) пак, фотографија је Матишића, ослоњеног о зид на којем је графит: "Мате☺ је крив". Вјерујем да је другу насловницу одабрао сам аутор, већ нам ту, духовито и изравно – плакатски, дајући до знања да свој алтерего из "Људи од воска", Виктора , мијења за Мату из "Монструма", којег одмах проглашава "кривим", при чему одредницу "суите" замјењује оном "драмског дневника". Наравно, то је Матишићева реакција на прозивке и осуде које су услиједиле након загребачке праизведбе "Људи од воска" у Хрватском народном казалишту, а које су биле окупљене око премисе да је оно што је аутор написао и што је послије изведено на позорници националне куће "етички" било превише, да је изложио оне које није требао изложити, приказао оно што није требало приказати. Због осјетљивости теме и (само)сецирајућег поступка, спојених с биографским чињеницама јавности углавном познатих из махом површних написа у новинама, многи су драму прочитали попут оживљеног животописа, играног трача, заборављајући, превидом или намјером, да је ријеч о књижевном тексту и представи која је из њега настала. А, како биљежи Миљенко Јерговић: "Писац стилизира свијет унутар своје биографије. Али и она је у Матишићевом случају крајње несигурна и непоуздана, тако да не можемо знати је ли он све то, скупа са самим собом, напросто измислио."

Притом као да је малотко хтио говорити или писати о казалишном чину, драмском писму, о аутофикционалном поступку који – коликогод је више или мање присутан у многим прозним текстовима, а поезији је увелике иманентан – у драмској књижевности није чест, ни механизмом изведбе једноставан. Драма тешко постиже поглед из "ја", она има лица (постдрамска књижевност то је тек донекле измијенила) која на сцени постају утјеловљена у особи глумице или глумца, па се писац оглашава као нетко тко проговара кроз другог, како би на позорници оживио нетко трећи. Да би то раслојио и поновно саставио Матишић је у "Људима од воска" исписао пуззле који инвентивно преиспитује могућности Ицх-форме у драмском, а у циклусу "Моји тужни монструми" отишао је још даље у поигравању збиљом и фикцијом. Обасут коментарима, није желио изван књижевности образлагати своје списатељске одлуке, него је дубље уронио у материјал којег је очито остало још.

МАТЕ: Нисам уопће нервозан, али немам више сућути за такозване препознаватеље "истине" у ономе што ја ставим на папир. (...) И видите, није мој проблем ако се нетко препозна у неком мом одвратном лику. Штовише, драго ми је да се препозна. Макар и постхумно. Зато сам га и написао, јер је одвратан. Штовише, вашу посјету и оптужбу доживљавам као комплимент, јер до сад су ме због писања углавном прозивали живи, ово је први пут да ми се мртви јављају уживо... То мом писању даје још већи смисао.  

Одбијајући полемизирати или се бранити у медијима, писац одабире одговор драмским текстом, свјестан вјеројатних нових реакција, али и занимања коју ће "Моји тужни монструми", с попудбином претходне драме, по свој прилици побудити.

АНА: Што ме гледаш? Цијели град тако мисли... Можда би ипак било добро да у једном интервјуу објасниш како си писао...

МАТЕ: Што да објасним? Казалиште? (...)  

Дубравко Михановић, драматуршки сарадник