Организациони принцип Звездара театра проистиче из „Отвореног позоришта“. У „Отвореном позоришту Студентски град“ радили су студенти своје дипломске представе. Дипломирали су и глумци, и редитељи и сценографи...

Уз добре представе које смо играли и у које смо веровали, Звездару је саградио тај ентузијазам. У Звездари је зато мало другачије него у другим позориштима. Ми смо овде и пре подне и по подне, и увече, ми смо на услузи глумцима. Звездара је наша друга кућа и наш посао. Наше је да омогућимо најбоље услове, да се трудимо да будемо што бољи домаћини, да смо као породица. Да аутори знају да долазе у своју кућу, када долазе у Звездару.

Размишљање о нашој публици нам је звезда водиља у пројектовању визије Звездара театра у будућности. Већ размишљамо о гледаоцу будућности кога наша генерација запослених можда неће ни упознати.

8. октобра 2024. године Звездара театар је обележио 40 година постојања и успешног рада као позориште које највећим делом живи и опстаје од сопствених прихода – 70 % са благајне, без сталног ансамбла и са 18 запослених људи који брину о три сцене – две у матичној кући и трећој на многобројним гостовањима у Србији, региону и свету.

Владислава Мунић Канингтон је сценограф најновије представе Звездара театра, Удовица живог човека, по тексту и у режији Душана Ковачевића. Дипломирала је сликарство на Академији уметности у Новом Саду, а потом сценографију на ФПУД у Београду у класи професора Герослава Зарића. Са њим је заједно осмислила и сценографију за комад Берачи снова, који је премијерно изведен 2021. године. Са Владиславом смо разговарали о раду на осмишљавању њене прве самосталне сценографије у нашем позоришту, за представу са којом смо отпочели и обележавање 40 година Звездара театра.

У години када се у свету спорта одржавају два значајна догађаја, Европско првенство у фудбалу које смо испратили током јуна у Немачкој и Олимпијске игре у Француској, у којима уживамо овог августа, позориште је на паузи. Оно што нас је асоцирало да у истом контексту поменемо позоришну и „спортску“ уметност јесу сујеверје и ритуали које опажамо на оба поља.

Продаја позоришних карата – како то једноставно и лако звучи, а заправо је супротно.Нећу вам откривати све детаље тог посла, јер их је превише. Само оно основно, за кроки.

Позориште воли аплаузе. Аплауз је признање за труд и таленат, охрабрење, подстицај, али и потврда да су актери на сцени и иза ње успели да се повежу са публиком. Аплауз није само звук пуког одобравања, већ и снажан и дубоко симболичан израз којим се манифестује сва лепота односа који су извођачи на сцени и публика у сали успели да остваре кроз једно уметничко дело.  

У представи „Kућа“ Звездара Театра остварила је прву главну позоришну улогу, док је гледаоци знају из серија „Калкански кругови“, „У клинчу“ и наставка филма „Муње“. Открила нам је зашто су умор и срећа савезници глумачког талента.

Звездара театар какав данас познајемо, са своје две сцене, добио је коначни изглед 2001. године, изградњом Нове сцене, којом је омогућено да се монодраме, дуодраме или представе са мањом глумачком екипом изводе управо на њој. На тај начин је у једној интимнијој атмосфери, ово позориште и заиста наставило да живи као театар под звездама, и то оним најсјајнијим, а уједно и најтајанственијим. У том загонетном простору, већ деценијама негујемо осећај да долазите у своју позоришну кућу.

Позориште,théâtre, teatro, театр...Може нас повести на путовање кроз различите светове и приче, навести нас на размишљање о животу и инспирисати. У тренуцима када се суочавамо са кризама или изазовима, позориште нам може пружити одмор од стварности и увести нас у други свет.

Бату Стојковића сам упознао 1972. године у „Атељеу 212”, после разговора са писцем и драматургом Бориславом Михајловићем Михизом и режисером Љубомиром Муцијем Драшкићем о извођењу моје прве драме „Маратонци трче почасни круг”. Биле су то године кад је Бата већ увелико играо у позоришту, на филму и телевизији. Градио је свој стамени лик великим даром, радом и „енергијом булдожера”, како су то неки називали. Додуше, само иза леђа и шапатом; јер, Бата је био јак и имао лаку руку. Седели смо једног дана испред кафане „Последња шанса” кад нам је пришла старија госпођа и упитала нас да ли су случајно наша кола заградила излаз њеном аутомобилу. Рекли смо да нису, Бата је погледао у нечији погрешно паркирани аутомобил, устао и џентлменски га ухватио за предњи браник, неколико пута га зауљуљао као да је дизач тегова, и померио са стазе. Отресао је руке, сео за сто и рекао - „да жена не чека џабе”. И сад га ти увреди и у лице му реци да га сви зову, опет иза леђа, власник глуме. Сумња се да га је Драган Николић тако крунисао. Та титула му је добро пристајала, као и силна одела шивена од најквалитетнијих штофова. О судбини неколико тих скупоцених одела рећи ћу коју реч нешто касније, кад се Бата буде опраштао од њих, и од живота.

Најпре желим да се захвалим Звездари за ово премотавање филма на неко прошло време, јер ме прошлост увек орасположи. Садашњост је брза, постала је неизвесна и нестабилна, превише се мења из дана у дан, тражи паметне одлуке, промишљеност, не оставља много времена за присећање, тако да ми овај мали времеплов баш прија. Желим ову причу да испричам из главе, по сећању, тако да нећу проверавати хронологију по архиви фотографија да ли је све што ћу написати и апсолутно прецизно, али сигурно ће бити за мене лично тачније, јер ћу писати како ми је у срцу. Ако сам нешто у међувремену и заборавио, вероватно је и заслужило управо то.

Техничка екипа која ради на свакој представи је јако важан део слагалице у стварању једног комада. Ангажман мајстора светла и мајстора тона су подједнако важн�...

„Оно што ме одувек фасцинирало је што се живот представе може поистоветити са правим животом, од почетка, па нажалост и краја. После увежбаног текста, глумци се спуштају на сцену, укључује се сценографија, техника...али некако, на самом крају припрема, као шлаг на торти су костими, који дају колорит представи.”

Рад на једној позоришној представи, њено стварање и извођење захтева ангажман великог броја професионалаца, који често пoсетиоцима нису видљиви, а веома су важ...

  Од тренутка када закорачите у Звездара театар до момента када узмете капут из гардеробе, ту су разводнице које воде рачуна да ваш доживљај у позоришту буде је�...

Лена Ковачевић је музичар са једним од најлепших вокала на нашим просторима. Она поседује неoспорну лепоту и невероватну непосредност у комуникацији. Одрасла је у позоришту и Звездара театар јој је као друга кућа, у којој ће 10. и 16. новембра одржати концертно вече. Тим поводом смо са Леном разговарали о њеним првим сећањима, најупечатљивијим моментима и доживљајима који је вежу за Звездара театар.

Захваљујући акцији „Позориште је и моја кућа”, коју су 2018. године покренули Звездара Театар и Јапан Тобако Интернешнал, продавци часописа Лицеулице су у претходне две године имали могућност да бесплатно уживају у репертоару овог београдског позоришта. Осим тога, акција је омогућила продавцима да се упознају и са радом позоришта иза бине, кроз дружење са радницима и глумцима. То искуство је било веома значајно продавцима магазина, будући да су они углавном искључени из главних токова друштва и спречени да учествују у неким од активности које се општој популацији подразумевају, попут одласка у позориште.

Наслов овог текста је најчешће питање које можете чути на различитим странама - од публике коју интересује само финални производ (представа), преко већине адм...

У јубиларној 35. години Звездара театра сезона је отворена изложбом „Преко сцене до звезда“ коју чине портрети глумаца који су стварали и увеличали историју Звездара театра, који су нас физички напустили, иако ће заувек бити присутни духом. На овој изложби публика је имала прилику да се поново сретне непосредно близу са ликом Данила Бате Стојковића, Петра Краља, Небојше Глоговца, Мише Јанкетића, Мире Ступице, Милене Дравић, Милорада Мандића Манде, Данила Лазовића, Боре Тодоровића и Драгана Николића. На фотографијама су забележени одевени у костиме, у неким од улога које су исписале историју Звездара театра, али и у историју целокупног домаћег позоришног стваралаштва. Многи њихове улоге и данас памте и препричавају, време је да их се још једном заједно подсетимо.

Иако многи од нас први пут присуствују сцени у којој је читав свет остао замрзнут као једна од оних 3д стаклених коцки у коју је слика урезана ласером, за нашу планету ова ситуација није ништа ново ни непознатно. Потресале су овај свет свакакве пошасти, хронолошким редоследом у последњих неколико векова отприлике овако: куга, колера, шпанска грозница, вариола вера, аидс, сарс, свињски грип…

Тешко да је од 1961. када је установљен Светски дан позоришта, било који 27. март прошао без одјека аплауза у позоришним салама и без читања поруке пре представе. Ове године ситуација је таква каква јесте, позоришта ће морати да буду празна, светла угашена, завесе навучене. Порука коју на позив Међународног позоришног института пише угледна личност из света театра, несумњиво ће се чути, али овог пута само путем медија и у виртуелном окружењу, у које смо се сви преселили.

Стварање једне позоришне представе за редитеља представља једно толико аутентично и посебно искуство да би, вероватно, о сваком процесу стварања представе редитељ могао да напише посебан текст, дневник или књигу. Готово у истој мери у којој је тзв. „обичној” публици улога редитеља у стварању представе тајна, толико је то тајна и самом редитељу

Када су се пре месец и по дана ђаци вратили у своје клупе, медији су томе традиционално посветили неколико прича и наслова. Колико коштају уџбеници, имају ли родитељи средства да их приуште, шта кажу деца, радују ли се повратку у школу?

  Приближавамо се важном датуму за Звездара театар, 8. октобру, када је пре тачно 35 година одиграна прва представа овог позоришта „Мрешћење шарана“ по тексту Але...

Позоришну представу чине пролазни, неповратни тренуци, кратки сусрети глумаца и публике који се никада не могу поновити на исти начин. На домаћој сцени је одиграно толико феноменалних представа да је права штета што не можемо да завиримо у те магичне часове који су прохујали сценом. Спуштена завеса након последњег извођења, заувек односи могућност да се осети емоција и енергија коју је представа носила, али сви они опипљиви докази њеног постојања остају. Управо ове драгоцености чува Музеј позоришне уметности Србије.

Позоришна представа је права ризница доживљаја. Све што чујемо, видимо и доживимо, дуго остаје у нашем сећању. Док гледамо представу не можемо лако ни да рашчланимо то богатство детаља, од костима, сценографије, преко светла па све до музике, који нас као велика аудио-визуелна илузија поведу негде далеко од стварности. Примењена музика која се компонује за позоришну представу, управо је један од елемената који обликује атмосферу у позоришној сали и даје јој одређени тон.

Позоришне сале које су до скоро биле до последњег места испуњене публиком сада су празне и замрачене. Врелина не успева да нађе свој пут до сцене, ту је увек за који степен свежије и пријатније. Позоришне даске одмарају, преко њих се нечујно спушта прашина и зашкрипе само по који пут, када неко пређе преко њих у пролазу.

Глумац је рекао своју последњу реплику. Боје, светла и доживљаји које смо упијали у претходних сат и по времена колико је трајала представа, сада су се скупили у једну једину тачку. Одушевљени смо или разочарани, и то се понекад деси.

Из страсти, из љубави, из дубоког промишљања, историjског и социолошког истраживања, сати цртања, километара пешачења, смеха, расправа, зноја и узбуђења у кројачницама и радионионицама. Настаје у мраку позоришне сале. Костим пре свега настаје из жеље за приповедањем.

Када су Едварда Гордона Крејга питали како постати сценограф или направити сценску слику, често није имао сасвим адекватан одговор. Говорио им је: „Помешајте, некако покрет једне одређене особе с покретом који сте у свом духовном оку видели на сцени. Затим набаците на то сву боју коју имате. Онда сперите боју. Па почните све изнова“.

Данас, из угла младог глумца, ситуација у којој се налазимо на позоришној и филмској сцени, није нимало завидна. Свесни смо колико је тешко уопште добити прилику за рад у позоришту, а онда уколико је добијемо, знамо да је морамо јако добро искористити. Није пуно младих глумаца (још увек студената), нажалост, добило прилику каква се указала нама четворо из представе Осама- касаба у Њујорку.

Сви ми који смо живели последње срећно детињство и најранију младост у (СФР) Југославији упознали смо некад, успут, бар једног симпатичног Босанца. Не оног из вицева него забавног, веселог, брбљивог, доброћудног типа који пуши сарајевски Марлборо, Бонд, Дрину, сарајевску наравно, пије шта стигне (пиву најчешће), испаљује форе на свој и туђ рачун…Све те и такве „босанчеросе” оживео нам је сјајни Андрија Кузмановић улогом Приповедача у новој представи Звездара театра „Осама – Касаба у Њујорку“.

Не знам да певам, иако много волим, па певам себи за душу и повремено док ме колеге не опомену да сам „овог пута баш озбиљно исфалширала“. Немам ни неки посебан осећај за ритам, а волим да играм. У кафани устанем макар и сви седели за столом. Нисам ни добар писац, ваљда сам се зато у претходном животу бавила економским новинарством, где је важна информација и јасноћа аргумената, а мање моје сматрање на неку тему…

У сусрет концерту који ће браћа Теофиловићи, Ратко и Радиша, имати 29. марта у Звездара театру, разговарали смо са њима о музици, позоришту, публици и томе зашто су изабрали наше позориште као место где ће се након дуже времена поново сусрести са београдском публиком. Овај чачански двојац већ деценијама кроз своју аутентичну музику чува српску традицију, а за читаоце нашег сајта између осталог откривају шта је заправо а капела двоглас по ком су препознатљиви.

Први пут сам завирила у неко позориште седамдесетих година прошлог века. Професорка руског језика, симпатизер позоришне уметности, набавила је улазнице за неку представу на Малој сцени Српског народног позоришта у Новом Саду „Бен Акиба“ и моју генерацију тек уписаних гимназијалаца обрадовала и упутила у још један диван нов свет.

Милена је седела у белој кожној фотељи, у нечему блиставом. На малом столу поред ње била је постављена елегантна кутијица са Добричиним прстеном, који ће се ускоро наћи на њеној руци. „Милена Дравић. Ах… Милена… Чаробница!“, на опаску Воје Брајовића проломиле су се овације салом Звездара театра.

Знам да ме, док ово исписујем, однекуд попреко гледа драги пријатељ (и учитељ) Бата Стојковић; осећам његов смркнути поглед јер признајем да нисам од оних који сматрају да је у позориште обавезно доћи свечано одевен.

Поводом редизајна визуелног идентитета Звездара театра, разговарали смо са дизајнером Славимиром Стојановићем, који је аутор новог Звездариног идентитета. Са Славимиром смо причали о његовом професионалном путу, изазовима, значају позоришта, инспирацији...