Није човек ко не умре

Војин Ћетковић, Иван

Бојан Жировић, Душко

Павле Пекић, дежурни лекар

Александар Ђурица, Рефик Селман

Анђелика Симић, дежурна сестра

Горчин Стојановић

О писцу, о делу – реч редитеља

Десетог аугуста 1974, „на вест да је пронађен лек против дијабетеса“, лажну вест, дакако, Писац почиње писати комад „Није човек ко не умре“. Писац има тридесет и четири, и већ четири је – дијабетичар. Куцање на писаћој машини „олимпија“ одзвања узаном калетом у Пучишћу на Брачу, док се осмогодишњи будући редитељ и његова мајка, пишчева супруга, враћају с плаже.

Комад, каже писац, представља „рондо-сплет шећерашких игара“, а нарочито је, бар редитељу, а он верује – и глумцима, важна пишчева завршна реченица увода у дело: „и безизлаз је вид људског космоса који садржи небројене шансе“.

Писац ће тако живети свој живот.

(А и редитељ ће покушавати.)

Праизведбу, неких четири године касније, у сарајевском Камерном театру ’55, гледаће пуна сала следећих седам година, у стотину и педесет изведби. Као свој једини телевизијски рад ван играног програма, млади редитељ Е. Кустурица, режираће тв пренос те представе. Онда ће комад бити изведен у Љубљани, Скопљу, Ријеци, Мостару, Нишу. И још понегде. У последњих десетак година – на Цетињу, у Бањалуци, Приједору, Кикинди.

Редитељ је чекао тридесет и четири професионалне сезоне да се стекну услови, људски, уметнички и продукцијски, на чему је – ни не слуте колико –  захвалан театру, глумцима и сарадницима, па да режира дело које му је обележило живот. И дословно: Писац му је издахнуо на рукама, има томе тридесет и осам година, а наслов и заумна ведрина комада учинили су да тај и све друге одласке најдражих прихвати као део величанствене чињенице зване – људски живот.

Јер, уистину – није човек ко не умре.

Као човек.

Драма Велимира Стојановића „Није човек ко не умре" говори о животу болесника и медицинског особља у болници општег типа. Време пролази од једне до друге терапије које се понављају у бескрај. Болесници се надају отпусту и боје се смрти, а главна брига им је како да утроше време. Главни јунаци ове драме су дијабетичари Иван (Војин Ћетковић) и Душко (Бојан Жировић). Они су болнички Владимир и Естрагон – не зна се ни када су дошли, нити хоће ли икада одатле отићи. Ова драма заправо говори о исконском страху човека од смрти и сазнању да је смрт део живота. Приче, шале, гегови, којима Иван и Душко прекраћују време у болници нису ништа друго него њихова грчевита борба да победе страх од смрти или да га макар претворе у нешто друго. Јер, суочени су са чињеницом да је смрт у болници свакодневна појава. Међутим, смрт познатих и непознатих људи је нешто на шта се можемо навићи, али шта је са сопственом смрћу? Хоће ли и она бити банална, обична и неминовна? Хоће ли иза нас остати полупразна торба, старе ципеле и мало кафе? То је тачка у којој грађанска љуштура пукне, а човек почне да се брани како зна и уме: филозофијом, хумором, заједљивошћу, храном...

Марина Миливојевић Мађарев, Време