Са глумцем Браниславом Зеремским који у Звездара театру игра у представама „Вечера будала“ и „Бајка о позоришту“, разговарали смо поводом Београдске летње сцене на Ташмајдану, на којој је требало да игра у чак три представе и да има укупно пет извођења. Међутим, епидемија је учинила своје и све представе су отказане, па и представа Звездара театра „Вечера будала“.
У сваком случају, Бане Зеремски је поделио са нама веома важна сећања и размишљања о позоришном животу некада и сада, о улози позоришта у данашњем времену и о представама које игра у Звездара театру.
Фото: Маја Милић
Година 1984. била је веома значајна за Вас. Те године сте дипломирали глуму на Факултету драмских уметности и запослили се одмах након тога. Занимљиво је да је исте године основан и Звездара театар. Како памтите ’84. годину и како је тада изгледао позоришни живот?
Та година је била заиста посебна за мене. Била је преступна као и ова, завршио сам студије, био на Дубровачким летњим играма, запослио се у Атељеу 212, што у том тренутку нисам ни сањао да може да се деси. Није могло да крене боље. Сећам се и тог догађаја, отварања Звездара театра, чак сам касније и гледао представу „Мрешћење шарана“ којом је позориште отворено.
Кад је неко млад наравно да му све изгледа фантастично. Ишао сам на представе, ускакао у улоге и играо, није се бирало шта ће се играти. У почетку сам заиста све пратио, а касније се некако то мало проредило, а и био сам веома заузет. Три или четири године држао сам рекорд по броју играња представа у Атељеу 212.
Колико се променио позоришни живот у односу на Ваш почетак?
Ја мислим да је позориште увек исто и да се мења само начин изражавања у позоришту.
Нисмо у нашој позоришној традицији имали нарочито много склоности према експерименту. На мењање стила игре доста је утицао рецимо Битеф театар, али наше позориште је у суштини прилично класично. Мени је изузетно драгоцено било учешће у трупи „Дах театар“ која и данас постоји, а коју су основале редитељке Дијана Милошевић и Јадранка Анђелић које су кренуле путем Один театра Еуђенија Барбе. Сваки дан смо по седам сати били веома посвећени тренинзима и игри, али то је била жеља, воља, мотивација да се проба нешто ново. Мени је тај период био значајан јер сам неке ствари касније свесно или несвесно примењивао у глуми.
Дођу неки редитељи који вас извлаче из стереотипа, извлаче нешто што је оригиналније ако немате вољу и намеру да сами трагате за свежином. Требало би да глумац стално ради на себи, да себе освежава и тежи ка новом изразу.
Али, позориште као такво је увек исто. Године играња су ме довеле до сазнања да је ово у ствари врло одговоран посао. Ми се наизглед играмо, али треба да будемо свесни да сведочимо веома важне истине. По својој суштини позориште би требало да буде едукативно, да преко емоција на нас утиче да поправљамо себе и поправљамо свој живот. Треба да се усавршавамо да бисмо надишли несавршеност коју сви имамо. Да смо савршени не би постојала ни драмска литература, ни књиге, ништа. Не би се тежило нечем другом.
У представи Бајка о позоришту, Зеремски игра са Тихомиром Станићем; Фото: Никола Вукелић
Многа дела указују и на неке ствари које нису добре у нашем друштву. На пример, „Бајка о позоришту“ указује и на то какав је положај позоришта код нас. Како Ви доживљавате ову представу?
Кроз врло духовите ситуације, а оне су последице ликова као таквих, кроз смех и игру, ту су речене такве истине. Представа носи једну благу сатиру, што ми се веома допада. Не волим превише оштре сатире у којима се прелази у ругање и ниподаштавање.
Циљ је да се у позоришним представама препознамо као у огледалу, али то огледало мора да буде равно, не сме да буде искривљено и да нам даје лажну слику.
Сањам о представи која ће толико да покрене гледалиште, да на крају неће бити аплауза. Да се сви само покупимо и одемо. Мислим да аплауз некад разбија тај емотивно сазнајни ток који је произведен у гледаоцу. Када присуствујемо представама које третирају озбиљне теме, на озбиљан начин, представама које су произвеле у нама потрес, нема потребе за аплаузом. Најлепше је кад сретнете некога из публике па вам каже „гледао сам представу, данима размишљам о томе“. Е, онда је испуњен циљ позоришта.
У ком контексту разумете наслов „Бајка о позоришту“, како Вам то звучи?
Позориште је живо и ја волим ту демистификацију која је у њему присутна. Ту се дешавају такве драме у екипи, јер је сам човек контроверзно биће. Колико бих пута волео да видим представу која би говорила о стварању представе у позоришту. И имао сам срећу да сам играо у представи „Иза кулиса“ где су приказани сви односи између глумаца приватно. То је била једна демистификација позоришта. Можда би и „Бајка о позоришту“ могла да значи да имамо бајковит однос према позоришту. Ова представа управо открива лажне односе и лицемерје које се ствара у неким ситуацијама. Ликови покушавају да постигну свој циљ са променом идентитета, а само се још више укопавају у живо блато и зато је представа изузетно комична.
Предсатава Вечера будаала; Фото: Соња Жугић
„Вечера будала“ је постављена на сцену 2008. године, у јуну је обележено дванаест година од премијере. У чему је тајна дуговечности ове представе?
Ја мислим да је публика воли јер се ми нисмо заситили те представе. Тему представе могу да кажем у једној реченици, нашом народном пословицом - „Ко другоме јаму копа, сам у њу упада“. У суштини играм негативног лика, једног надобудног, добростојећег човека коме је забава да се заједно са својим пријатељима некоме смеје и да се изругује.
Ми волимо да се исмевамо нашим слабостима. Али ако се сви заједно пронађемо у тим слабостима и смејемо се јер смо их освестили, то је прихватљиво. Али ако се смејемо конкретној личности, поготово ако је она природно таква, то није добро.
У овој представи негативан лик, ког ја тумачим, служи управо томе да освестимо оно што није добро. Он се исмевао другом, а онда се прво укочио, па на крају и рекао – „у ствари, ја сам испао будала“. Али он је на добром путу, јер је дошао до сазнања. Многи људи проживе цео живот, а не дођу до сличног сазнања и не поправе се.
Представа „Вечера будала“ је требало да буде одиграна на Београдској летњој сцени на Ташмајдану, али је због погоршане епидемиолошке ситуације цела манифестација отказана. Какво је Ваше мишљење о летњој сцени, да ли она треба да постане пракса и у наредним годинама?
Наравно да треба, с тим што мислим да летња сцена треба да има своју продукцију. Ово пребацивање из затвореног простора у отворен је заправо само компромис. Рецимо тих осамдесетих година о којима смо причали на почетку, млади креативни аутори развијали су своје мале, али веома интересантне продукције. Тражио се начин да се изађе из оквира позоришта, из затвореног простора. Играло се у подрумима, на крововима, у двориштима, у аутентичном простору. Мислим да је то за лето права ствар. Али наравно, то увек зависи од мотивације људи који би такве сцене покренули.
Већина глумаца није играла представе од средине марта. Да ли је Вама недостајало играње представа?
Морам да признам, није. Овај период сам заиста доживео као ванредну ситуацију. Тај проблем неиграња, да се позориште затворило као такво, деловао ми је много мањи него ова ситуација у којој смо се нашли. Био сам окупиран овом ситуацијом, питао сам се кад ће светло на крају тунела, колико ће ово да траје? Као кад је човек болестан, није му ни до чега осим до тога да оздрави. А кад оздравимо онда наравно желимо да радимо свој посао, а мој посао је позориште.
Мислим да морамо прво сви да оздравимо!
Оно што сматрам главним обележјем овог времена је нестрпљење, ужасно нестрпљење. Не можемо да трпимо ништа, немамо живаца. Хватамо се за било шта само да не бисмо остали сами са собом, да мало поразговарамо, јер је то заправо најтеже.
Аутор: Маја Милић