Vesti

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ ЗА БЛИЦ: ПОХЛЕПА+ПРОФИТ=КОРОНА

 

 

Преносимо у целости интерју ауторке Татјане Њежић за „Блиц” са директором Звездара театра Душаном Ковачевићем.

Уметност не може да лечи пандемију ни да отклони формулу корона вируса до које сам ја дошао у сопственој лабораторији, а која гласи: похлепа + профит = корона, каже прослављени књижевник, академик Душко Ковачевић.

 

Фото: Јаков Симовић

 

Нема те ситуације у којој разговор са Душком Ковачевићем није, сам по себи, догађај првог реда, кажу. У праву су. Дакле, корона, (само)изолоација… Телефон на делу. Добро, малкице и мејл…

У пар наврата, уз подразумевано како је ко при чему је „дијагноза” нужно скопчана са смехом, помињемо његов интервју у „Њујорк тајмсу” у којем је својевремено, између осталог, рекао да је главна тема његових дела несигурност човека пред системом, те да „није битно како се систем зове, којом се идеологијом храни, јер оно што разара човека, насиље које систем над њим врши има исти резултат”.

Препричава духовито како је представа „Лари Томпсон…” (у њујоршкој постави) играна у Уједињеним нацијама, а главни глумац због саобраћајне гужве заиста каснио, као што је у комаду написано, те је збиља почела са одлагањем… „Ето, као да је то намерно”, вели уз лагани уздах додајући „шта ћеш, никад човек не зна шта је написао…”.

Помињемо поставку „Професионалца” у Лондону, идеју Роберта Редфорда да по том комаду сними филм, њихов сусрет и разговор… Заправо и није толико случајно помињање извођења његових комада на страним сценама јер ускоро, у издању „Лагуне”, излази књига одабраних Ковачевићевих драма у преводу на енглески. Повод за разговор за новине је свакако и велики верски празник Ускрс, а ту је и неизбежни вирус корона…

Ускрс у доба короне?

– Ускрс у доба короне подсећа на Маркесов поетски роман „Љубав у доба колере”. У питању су две страшне болести и једна од најлепших и најмоћнијих људских сила – љубав. Љубав као вера и као нада. Тренутно живимо помало као у време окупације, невидљиви непријатељ је увео полицијски час и страх да ће недисциплиновани бити кажњени. Провешћемо празник без породичног окупљања, сусрета са пријатељима, али истовремено са осећањем још веће љубави за све које волимо. Надам се да ћемо као људи и као цивилизација из ове болести васкрснути као разумнији, лепши и бољи људи. Ја знам да већ неко пише роман – љубав у доба короне.

Како проводите време у (само)изолацији?

– Прегледавам старе фасцикле и фиоке са рукописима од пре 20, 30 година које сам оставио да их коначно завршим кад дођу нека боља времена. Нисам знао ни слутио да ћу их завршавати преправљати и редиговати кад дођу нека гора времена. Поново се враћамо на наше старе узречице – никад се не зна зашто је нешто добро, у овом случају зашто је нешто горе. Или оно – било не поновило се, или далеко му лепа кућа… И тако унедоглед.

А шта би данас могли радити неки од ваших јунака, на пример Илија Чворовић, Топаловићи, ћерка Радована Трећег Катица…?

– Илија Чворовић вероватно, по природи свога посла, води рачуна ко је у земљу ушао из ризичних држава и да ли се поштује полицијски час. Катица је негде на некој граници у хладњачи, чека да јој дозволе повратак у земљу и телефонира оцу Радовану да нађе неку везу из завичаја. А Топаловићи раде ли раде, не могу да постигну све од силног посла док испраћају људе у сабирни центар. Све лепше од лепшег, и све је саставни део живота који је сад, нажалост изнуђено, поштован.

Све чешће се говори и о томе шта би могло бити после, по окончању пандемије. Ви кажете…?

– Већ поменуто и помало заборављено осећање среће. Подразумевали смо многе срећне тренутке и дане као да су нам заувек суђени. А сад у овим данима можемо са пуно разумевања да се сетимо дивних стихова Десанке Максимовић – „срећа је лепа само док се чека”.

Ускоро излази књига ваших драма („Лагуна”), избор од њих шест, у преводу на енглески. Преводилац и приређивач Рандал Мејџор, Американац који живи у Новом Саду, у поговору је напоменуо да ваши комади, у којима су снажно преплетени смех и трагедија, између осталог, разнежују срце…

– Захвалио бих, пре свега, г. Мејџеру на изузетном преводу мојих драма које су и до сада бивале превођене на енглески језик, али не тако добро и тачно. Ово је „Лагунин”, рекао бих, културолошки искорак да се наша књижевност прати у свет, што би рекли старији људи. Ово је књижевни двосмерни пут, кретање превода у два правца. Посебан значај овог издања је у томе што је реч о драмској литератури. Иначе, овај најновији енглески превод је један од 27 језика на којима моје драме трче свој позоришни круг већ скоро пола века.

На корицама поменуте књиге су и речи прослављеног глумца Роберта Редфорда, који каже да је уживао читајући „Професионалца” који, по његовим речима, иако има политички тон јесте свуда препознатљива прича „о двоје људи, две воље, две душе које у себи носе трагедију, хумор, безнадежност, хуманост…”.

– Роберта Редфорда сам упознао као и сви љубитељи филма на бископском платну у својој раној младости, па тек много година касније и лично на Санденс фестивалу, којем је оснивач. Био сам његов гост кад је планирао да екранизује „Професионалца” и да игра улогу бившег полицајца Луке Лабана. Тај план није реализован због неспоразума са мојим агентима из Њујорка који су имали ауторска права на драму за енглеско језичко подручје, а која се играла у Њујорку у њиховој продукцији. Током тог сусрета сам се сетио како сам као студент позоришне академије, данас Факултета драмских уметности, једног дана у Улици Вука Караџића, где је била пројекциона сала за часове филмске режије, гледао премијеру филма „Буч Касиди и Санденс Кид”. Наш чувени проф. Душан Стојановић говорио нам је о постмодерном вестерну после пројекције, а ми смо као студенти били одушевљени шармом сјајног остварења. Двадесет пет година касније, седео сам са једним од двојице главних јунака, тј. са Редфордом, и причао о могућој сарадњи и адаптацији драме „Професионалац” у амерички миље. Током мог боравка на Санденс фестивалу био је и сусрет десетак америчких сценариста који су сви били добитници Оскара за сценарије и ниједног јединог долара за ауторска права. И ја сам се осећао добро јер сам припадао тој скупини људи, бар што се тиче немања рођених ауторских права. Скупу је председавао чувени сценариста г. Френк Пирсон, писац „Пасјег поподнева” за који је добио Оскара и који нам је причао о томе какве су муке имали да наговоре Ал Паћина да прихвати главну улогу.

Престижни „Тајмс”, између осталог, пише да Ваш рукопис у извесном смислу подсећа на Кафку, да га одликују „опрезни оптимизам”, „тежина несигурности у будућност”… Ви сте недавно рекли да сте велики део радног живота посветили „паралелном свету који се зове – уметност”, а шта на прагу треће деценије новог миленијума уметност (не)може?

– Уметност не може да лечи корону. Не може да спречи стотину малих ратова после два велика светска и не може да отклони формулу вируса корона до које сам ја дошао у сопственој лабараторији а која гласи – похлепа + профит = корона. Кад се људска похлепа заљуби у ђаволски профит и уништи све што се здрављем може звати на овој планети, добијемо епидемиолошке болести као одговор и опомену да ће нас убудуће природа кажњавати као што ми кажњавамо њу. Навешћу само један прмиер, кад човек уништава шуме амазона, које су плућа планете, добије болест која му нападне плућа. Да ли је то мало симболично. Јесте, и није мало. Уметност о свему томе пише, слика и пева, али као постскриптум, као Бранко Миљковић кад пева о слободи. Уметност помало подсећа на човека на самрти који изговара последње реченице, после свега што је видео и преживео. А те последње реченице исписане као песме, романи, приче, поштују само људи који својим животом чине добро, они други који су творци зла обично нису писмени, па им књиге и уметност ништа не значе. Уметност се, иначе, понајвише ствара у паузама између ратова и болести као утеха и као лек за душу.

Вратимо се нашем простору, држави и тренутку; из какве прошлости у друштвеном, политичком смислу смо закорачили у корону? Какав тренутак обележава садашњост?

– Неподношљива лакоћа мржње. Радост кад се противник мрзи са нескривеним узвицима, јој како волим да мрзим. И никад нисам никога волео као што сам ове мрзео, да могу да волим као што волим да мрзим био бих најсрећнији човек на свету и сутра бих написао „Ромео и Јулија” боље него Шекспир. Вратили смо се у време подела на партизане и четнике, само још да се договоримо ко ће петокраку, а ко кокарду. Све заједно је недостојно генерација које долазе и које учимо мржњи. Примера ради; и ја мрзим оне који мрзе. Заправо презирем их, и гадим их се, и не желим да их слушам, гледам и читам. Ако наставимо са овом мржњом, корона ће проћи, а мржња ће остати и бићемо болесни заувек, и кад сви други оздраве.

Давних дана у једном интервјуу сте ми рекли да код нас на Балкану постоји пет годишњих доба: пролеће, лето, јесен, зима, рат. У којем смо годишњем добу?

– Тренутно преживљавамо и живимо у непознатом годишњем добу које обезвређује наше календаре. Нема пролећа, лето може да буде тек на јесен, а зима можда на пролеће. Учимо живот у новом ходу са осећањем како смо као људи и цивилизација мали, слаби и немоћни кад се појави непријатељ који није најавио да долази на вечеру, а кога не можеш гомилом пара и скупим поклоном подмитити. И на крају ове наше приче, или на почетку али сигурно најважније, желео бих да се уз помоћ вашег листа захвалим свим лекарима и медицинским радницима на надљудској борби и херојској издржљивости да преживимо овај рат са што мање жртава.

Хвала лекарима.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ ЗА РТС: КОРОНАВИРУС ЈЕ ЖУТИ КАРТОН ОД ПЛАНЕТЕ

    У наредних десет година можемо да очекујемо филмове, књиге, драме о томе како је свет страдао у време коронавируса, сматра академик Душан Ковачевић. Наш најзначајнији савремени драмски писац, сценариста и редитељ антологијских филмова и књижевник, ових дана сређује […]

Детаљније

ДУШАН КОВАЧЕВИЋ О БОРБИ СА САВРЕМЕНОМ КУГОМ

    Драмски писац, академик и директор Звездара театра Душан Ковачевић је пре два дана дао интервју за Новости поводом актуелне светске ситуације. Интервју вам преносимо у целости. „Стигла нам је велика опомена да се вратимо суштини живота и да […]

Детаљније