На овогодишњим Интернационалним театарским сусретима Брчко дистрикта Босне и Херцеговине, представа „Кућа“ по тексту Небојше Илића, а у режији Воје Брајовића и продукцији нашег позоришта, освојила је три награде: награду за најбољи драмски тект, награда за најбољу младу женску глумицу Ивани Зечевић и награду за најбољу мушку улогу Небојши Илићу. Приликом гостовања у Брчком, са редитељем Војом Брајовићем је разговарао Мирослав Обрадовић, а ми вам преносимо део разговора.
Три простора, три времена, три генерације и три сјајна лика, Небојша Илић аутор текста и глумац, затим непоновљиви Бранимир Брстина и млада глумица Ивана Зечевић, у исто време су расплакали, али и до суза насмејали брчанску публику! Режију потписује бард нашег глумишта Војислав Воја Брајовић који каже да се заједно за глумцима играо на сцени стварајући ову несвакидашњу представу!
Била је то жеља мојих колега која ме је веома обавезала али и порадовала. Након читања овог предивног текста видео сам један надреални поетски реализам, који није „међ` јавом и међ` сном“, већ једна мешавина сна и јаве. То ми је било веома инспиративно јер сам видео колико ту има материјала за размишљање али и много разлога да ова представа постоји. Ми смо у сновима бољи и када би могли сан да претворимо у јаву, чини ми се да би наша будућност била лепша. Оно што је мене увек занимало и што ми је било изазов је тај диван судар комичног и драмског, пре свега емотивног, што публику доводи у смех и плач. Ретке су представе у којима писац игра једну од главних улога. Зато је и обавезујућа била нарочито за Цилета (Небојша Илић) који је био у најтежем изазову, али са разлогом може да буде радостан јер тај текст допире до свакога. Чак и оно што је најнеразумније на први поглед, као што је појављивање деде, то публика врло добро прима, јер ми сви са радошћу примамо оно што је нестварно.
Текст је толико богат да је радио сам за себе. Ја и дан данас знам цео текст напамет те неретко опоменем аутора, у неким моментима и кроз шалу, да није добро прочитао текст! У тексту има много дивних ствари које тек касније изађу са једном врстом ефекта да се неко заплаче и ви видите њега који се распадне а то је најкатаризичније за сваког глумца. Ту нема ограде или представљања „шта ћу ја да радим“ већ једног правог доживљаја тог односа. Ту снагу сам видео и код Иване која игра целу представу са огромном енергијом и са тим једним певачким даром. Е у томе свему је доста помогао и композитор Војислав Аралица који се на прву заљубио у текст. Моја идеја је била да нам подлога буде Мокрањац чији сам опус хтео да вратим на изворно. Тада ми је Аралица рекао „не стављај мене у ринг са Мокрањцем, јер то је као да ме стављаш у ринг са Мухамедом Алијем. Ту губим сигурно“! Дали смо му одрешене руке да направи шта жели, да компонује нешто своје. И упркос томе што је својим даром направио неочекивано, рекао нам је да, по њему, ипак фали текст. И онда је Небојша рекао да он пише и поезију те су се тако родили и стихови од истог аутора као што је и текст. Ми смо се стварајући, заправо, играли. То је била велика радост и помоћ тој илузији коју је публика имала!
Остатак текста можете прочитати на линку.
Пише: Мирослав Обрадовић