Кроз серију текстова из публикације На радост публике, која је објављена поводом Звездариног 40. рођендана желели смо да од заборава сачувамо сећања на људе и догађаје који су исписали историју Звездара театра у протекле четири деценије. Једно од сећања нам преноси и глумица Аница Добра, која је између осталог играла и у представи Мала, Радослава Павловића, чија премијера је била 7. марта 1990. године.
Драган Бјелогрлић и Аница Добра у представи Мала; Фото: Митар Трнинић
Представа Мала је била велика, важна представа. Слојевита представа. Писана је као социјална драма, али је нудила публици много више. И емоцију и хумор и драму. Нудила је све оно што нуди живот. Нудила је истину. А истина те увек дотакне. Дарко Бајић је то знао и филмски је режирао Малу. Сценограф је био Миљен Кљаковић Крека, наш најзначајнији филмски сценограф, а музику је компоновао Зоран Симјановић, најзначајнији композитор филмске музике.
Дарков приступ је такав да он уме да отвори глумце, да извуче оно најбоље из њих. Дозволио нам је да домаштамо, пустио нас да разиграмо то што осећамо, да хумором умањимо тежину те социјалне драме. С једне стране олакшаваш, а с друге стране отежаваш публици. И ми смо, играјући Малу, заједно са публиком пролазили кроз један ролеркостер емоција. Необично нам је била важна реакција публике. Зато сам ја на представи почела, тајно да ме нико не види, да бушим сценографију.
Правила сам на Крекиној сценографији мале рупе да могу да шпијунирам публику кад сам иза сцене. Прво једну, а онда сам направила рупе на више места, да буде покривено цело гледалиште. Убрзо су ми се придружиле и остале колеге у том шпијунирању: Бјела, Љиља, Лаза, Дача, Лауш, Која, Марко Баћовић... И Рената Улмански је умела да баци поглед. Само је Пепи Лаковић гледао своја посла. И ту је, у неким моментима био ред на рупи: „Ајде пусти сад мене да вирнем... Мала, ајде пусти мене, ти ћеш сад на сцену“...
Кроз рупе смо гледали како публика реагује, како је ко обучен, да ли је неко од колега дошао да нас гледа, па онда: „Види што је пуно, што је крцато. Види како се смеју, види како реагују“... Онда су и глумци који су на сцени тачно знали ко их када гледа кроз рупу. Та представа је имала свој паралелни живот иза сцене и једним делом је и то разлог зашто је била толико добра и што ју је публика волела.
Аница Добра, глумица