Представа Уна Стевана Копривице која је рађена по истоименом роману Моме Капора изведена је пете такмичарске вечери 46. Бориних позоришних дана у Врању. Представа је од публике добила просечну оцену 4,89.
- Однос професора и студенткиње раствара границе личне слободе и начина на који време, окружење и друштвене норме обликују одлуке које се доживљавају као личне - нагласио је селектор фестивала Спасоје Ж. Миловановић, образлажући селекцију.
Фото: Дејан Димитријевић/Фото Бубе
Након извођења драматург Бојан Тасић је разговарао са глумцима представе, Николом Ристановским, Магдаленом Мијатовић и Сеном Ђоровић. Разговор вам преносимо у целости.
Бојан Тасић: Магдалена, од ког тренутка се по Вама однос Уне према професору мења из наметнуте (непристојне) обавезе у заљубљеност, љубав, а потом и токсичан однос?
Магдалена Мијатовић: Рекла бих да се измешта оног тренутка када се између њих деси разговор. Управо у разговору успевају да једно код другог изазову осмех на лицу. То је тренутак када се деси неки први корак ка опуштању и споју. Негде је поглед увек прва веза између двоје људи. Због тога људи сами носе своје оклопе, своје трауме. Некада на не толико очигледан начин, у њима самима дешавају се промене које некоме другом не би биле видљиве. Рекла бих да у сцени када се дешава интервју, већ почиње њихова веза која је више приватна него пословна.
Бојан Тасић: Желео сам да избегнем општа питања сличности између романа, филма и представе, ко је конзумирао сва три медија очито ће направити разлику. Оно што бих издвојио као интересантну разлику јесте однос између професора Мишела и његове супруге, јер је доста слојевитији у овој инсценацији.
Сена Ђоровић: Стеван Копривица је већ понудио ово решење, читала сам и роман и гледала филм, зато знам колико је одсутна госпођа у односу на понуђену драматизацију. Јако ми се допало јер ово више није пука функција зарад наше приче. Немамо издвојени пар Уну и Бабића, него и друге ликове који померају радњу. Занимљиво ми је јер је драматург осавременио лик који тумачим и омогућио јој још једну димензију и могућност да се кроз причу избори за себе, да се избори за своје парче слободе. Она врло свесно, без наметања ситуације, она се много боље разуме са својим супругом од своје млађе „супарнице“. Мени је било јако занимљиво да баш на тај начин представим овај женски субјект која се бори за своју слободу, љубав и себе. Опет пуна разумевања и љубави за свог супруга и Уну коју апсолутно разуме.
Фото: Јаков Симовић
Бојан Тасић: Ако смем да приметим, то се од првог тренутка просто види. Ваш први сусрет са супругом, потом и Уном у покрету, очима... ви тачно стављате до знања како знате шта желите и знате шта ће се ту десити. То очито њму није први пут. Донекле сте жовијални и харизматични на сличан начин као Бабић коме је то заштитни знак. Било је приметно уклапати слојеве у њиховим односима пошто често једно говорите а треће мислите и на индиректан начин покушавате да упутите ту младу и неискусну жену.
Сена Ђоровић: Апсолутно, то радим на један јако нежан начин према Уни. Хвала што сте то приметили.
Бојан Тасић: Опет са друге стране, однос Бабића и продекана је такође слободније урађен у односу на филмски и књижевни предложак.
Никола Ристановски: Слажем се и драго ми је да је то препознато. У старту сам инсистирао да ово није дуо драма. Сећам се тачно да сам инсистирао на поскупљењу односа Бабића са супругом. Знате, то није проста размена старо за ново. Како би направили дубље ствари, морамо избегнути клишее. Мене занима део приче из перспективе моје супруге, радио бих је како се ради Розенкранц која је била апсолутно и чак валиднија. Са друге стране однос са продеканом Дукићем, мислио сам да је боље ствари не држати црно белима. У нашем друштву, на жалост, сви смо ми некакви другови. У оквиру тог другарства, расли смо заједно, стварају се анимозитети који су невероватни. Можда је то најсимптоматичније за Балкан. Као у „Бурету барута“ сви смо ми добри али свак свакоме ради иза леђа. Због тога је поскупљење односа са Дукићем још боље проиграло за причу. Ово је драма о четворо људи, свако из свог ракурса има своју истину и није да је неко негативан или позитиван. Када би билио објективни, што нисмо, могао бих да поверујем и Дукићу. Мислим да је то најдрагоценије за ову представу, да свако брани своју истину. Надовезивати сва четири лика који су подједнако важни.
Бојан Тасић: Чак се и њихови односи могу тумачити као лица и наличја једни других. Имамо два професора који су две различите стране истог новчића.
Никола Ристановски: Тако је!
Бојан Тасић: Опет је то један систем, најскупља реч вечерас, који треба да се мења.
Никола Ристановски: Не могу да оправдам Бабића, углавно се трудим да оправдам лик, али се више не ради о томе, морамо ићи дубље. Не себи судити, не правдати се, али не мислити како је само мој ракурс исправан. Врло пажљиво са тим и вечерас. Стално морамо испитивати своје ракурсе који су кварљива роба. Ја не жалим Мишела, он има своје одговорности и грехове које мора да носи. Тако и сви други.
Извор: Vranjenews