Позоришна представа „Кућа“ одиграна је током друге вечери Интернационалних театарских сусрета у Брчком. Овај комад представља и истражује комплексност људских емоција и међугенерацијских односа кроз судбине три генерације суочене с питањима идентитета, изгубљене домовине и неизвесне будућности.
О инспирацији за стварање овог дела, изазовима писања и глуме, као и о теми „странствовања“ која прожима целу представу, са аутором текста Небојшом Илићем, који уједно тумачи и лик оца у представи „Кућа“ разговарала је Драгана Лукић, новинарка фестивала, а ми вам текст преносимо у целости.
Шта Вас је инспирисало да напишете овај комад? Да ли су то била лична искуства или су приче других људи играле кључну улогу?
Пре свега је лично искуство и лична запитаност. То је нека моја интимна тема коју сам пробао да први пут као писац некако артикулишем. То кад кажем писац, увек бих под знаке навода ставио, јер не бих да помисле да сам полудео скроз, па да мислим да сам стварно писац. Међутим, усудио сам се да напишем један комад о једном деди, оцу и ћерки, о три генерације које живе негде ван, које су ишчупане из оне средине и пресађене у неку другу средину. Имао сам пуно искустава на гостовањима са позориштем по Канади, Немачкој, Европи. Свуда где год смо играли, увек су то врло сличне приче које би ме јако погодиле. Онда сам видео да не морам да одем чак у Канаду да бих се осећао као странац, да врло лако могу да се у Београду осетим исто тако, као да „странствујем“ и као да нисам код куће, јер се некако тај мој град толико брзо мења и на такав начин. Уопште односи, комуникација, све се толико брзо мења да је моје дубоко осећање „странствовања“ присутно. Усудио сам се да то изведем и што је најлуђе, то се допало и мојим друговима и колегама, то се допало и управи Звездара театра којима сам захвалан што су то препознали. Чини ми се да и публика осећа то што ја осећам, па ми је драго да нема неспоразума.
Фото: Никола Вукелић
Можете ли детаљније објаснити како сте дошли до концепта „странствовања“ који се провлачи кроз целу представу? Поменули сте да „странствовање“ не мора да буде само лош осећај.
Па добар осећај у смислу потраге, у смислу осећања да ниси удобан и да ниси задовољан у оном неком смислу који те паралише и који ти не да да некако радиш на себи, да трагаш за собом. Тај осећај „странствовања“ те ангажује да нађеш кућу. Као што каже један мој пријатељ, у нашем народу има тај израз, Где си кућо? и то је заиста тако, онај други нам је кућа, онај други човек, онај ближњи нам је некако кућа и дом.
Како сте приступили приказу односа између три генерације и да ли је било тешко да након улоге писца и одиграте једног од ликова које сте створили?
Несвесно, док сам писао, овај мој лик је некако личио на мене, тако да је та подела била очигледна. Волео сам да некако замислим Бранимира Брстину у тој улози мог оца, ми смо пријатељи, колеге већ јако дуго, и онда сам у глави имао како би то Брки играо, а касније смо дошли сви заједно на идеју о Ивани Зечевић као мојој ћерки и онда се то некако заједно склопило. Ми смо имали идеју да би било дивно да то режира Воја Брајовић као глумац, као неко ко је део нашег племена и ко има највише искуства и један велики значај као глумац. Њему се то допало, онда је и он показао неку дозу храбрости да сада режира једну представу. Тако да, баш сам захвалан људима што су се усудили. Сви смо се усудили да будемо мало и оно што иначе нисмо.
Зашто сте одабрали баш Торонто, Београд и мало село у Србији као место радње? Шта свака од ових локација симболизује?
Торонто ми је пао на памет јер је то неки град који сам заволео и у коме имам пуно пријатеља, блиских, који су ми онако отворили душу у више наврата о свом осећању и није то могао да буде ниједан други град. Београд је град из кога сам и у коме живим, а село у Србији је село одакле су моји родитељи, где сам ја проводио лета, где је неки потпуно други свет који не бих умео чак ни да препричам својим друговима када бих са летовања дошао у Београд. Шта значи пластити, шта значи устајати, легати, тамо спавати, тамо у селу, дружити се у селу, како то изгледа. Јаке емоције ме везују за тај крај, све је некако моје искуство, није ми личило да је паметно да измишљам нешто што не знам.
Аутор текста: Драгана Лукић/susreti.co.ba
