Уна. Једна, једина, посебна - нова представа на репертоару Звездара театра, по тексту Стевана Копривице, а по мотивима истоименог романа Моме Капора. Улога Уне Војводић, студенткиње социологије медија, након два круга кастинга припала је младој глумици Магдалени Мијатовић, која је и први пут на сцени Звездара театра. Између проба и представа, са Магдаленом смо причали о лику који тумачи, како га је доживала и шта су јој били највећи изазови у процесу припреме представе.
Фото: Јаков Симовић
У свом осврту на Уну, писац Стеван Копривица је твој лик описао као „самосвојну и еруптивну студенткињу“. Како би је ти представила у једној реченици?
Ја бих рекла усамљена, рањива, па из тога бунтовна и снажне жеље да се извуче из просечности и остави траг како би умањила своју усамљеност и недостатак љубави.
Шта ти је кроз грађење лика Уне био највећи изазов?
Највећи изазов ми је био ослобађање од личне ригидности како бих разумела њену слободоумност.
Који однос са осталим ликовима је најкомплекснији? Око чега се Уна највише бори и од чега највише страхује?
Мислим да се највише бори за право на слободу и за право на сопствену мисао. Нажалост недовољно паметним средствима (ако паметна средства уопште постоје), у борби против система који је помера као марионету. Свакако да је као рањена млада особа, са многим нерешеним личним траумама, савршена жртва за такву врсту манипулације. У складу са тим односи са свим ликовима су врло комплексни, од продекана који је репрезент система и фигура ауторитета без покрића, до Олге коју на неки чудан начин доживљава као мајчинску фигуру, коју обожава и којој се свети... И наравно професора Мишела који је наизглед све оно што јој је потребно у животу - разговор, мушка фигура, токсично и посесивно обожавање, као једини облик љубави који може да перципира и да доживи као љубав.
Фото: Јаков Симовић
Да је Уна имала прилику да се изрази и кроз монолог у представи, попут Мишела или Олге, који би то монолог био?
Човек узима онолико слободе колики му је капацитет плућа. Нико вам неће доћи и казати: „Хајде, сад будите мало слободнији! Реците ово или оно, напишите нешто мало слободније ..." То морате сами да ризикујете и да платите на разне начине. Слободе, дакле, узимате онолико колико вам треба и плаћате ону цену на коју сте спремни.
Како би волела да се публика осећа након гледања ове представе?
Највише бих волела да се људи осећају мање усамљено након ове представе.
Аутор: Слађана Николић