Лари Томпсон, трагедија једне младости је једна од најдуговечнијих представа на сцени Звездара театра. Премијерно је изведена 26. октобра 1996. године и одиграна је 312 пута. О Ларију и времену у ком је настајао и опстајао, приповеда нам глумица Бранка Петрић. Редови пред вама су део уз публикације На радост публике, објављене поводом 40 година постојања Звездара театра.
Знам да сам била срећна што ћу поново играти у Звездара театру, још по тексту Душана Ковачевића и баш у његовој режији. Директан партнер ће ми бити мој класић, Данило Бата Стојковић, са којим сам у највећем пријатељству још од студија. Радовали смо се што смо поново заједно на сцени, после Балканског шпијуна у ЈДП-у, представе коју смо одиграли 250 пута, понекад и 10 пута месечно на репертоару. У Ларију, Бата и ја играмо по три различите улоге, а ево како нас Душко представља:
„Драган, Бојан и Оливер су браћа близанци, ожењени сестрама близнакињама Драганом, Бојаном и Оливером. Било би добро да три брата и три сестре играју један човек и једна жена јер је овај случај редак у целом свету, а међу глумцима досад непознат.“
Бата Стојковић, Бранка Петрић и Љиљана Драгутиновић (Лари Томпсон, трагедија једне младости); Фото: Митар Трнинић
Година је 1996, још све мирише на рат који је тек утихнуо, па је и цела атмосфера на премијери била некако еуфорична. Представа се завршавала песмом „Show must go on“, Милена је у великом стилу одиграла своје последње сцене, а онда је почео аплауз, односно овације које ће нас пратити током свих 16 година, скоро 320 пута. Бата Стојковић ће изаћи из представе, а замениће га наш драги колега Феђа Стојановић. Морам да поменем као куриозитет наше свечано отварање Стеријиног позорја 1997. године: као, указује нам се част, а онда – тоталан фијаско. На малој смо сцени СНП-а ужасно широкој, као да ништа од сјајних глумачких бравура не допире до гледалишта. Завршила се представа, седимо сами за вечером, сви нас мимоилазе као да нас нема. Присећајући се тога после смо се слатко смејали јер је нашу представу тек чекало време и дуготрајне, већ поменуте овације, на које наилазим и у својим записима и белешкама, као доказ да је стварно тако било. „Људима није потребна права светлост, довољна им је само илузија.“ Не знам зашто, али када сам је први пут прочитала, та ми реченица није имала тако пророчко значење, као ни сцена у којој брачни пар доктора мора да иде у нека друга пространства где их очекује „велики рат у коме ће бити милијарда мртвих“.
Док смо уживали играјући ову нашу представу, уживали смо и у игри и креацијама наших колега Милене Дравић, Боре Тодоровића, Љиље Драгутиновић, Брика Кривокапића, Феђе Стојановића, Лепомира Ивковића, Банета Косара. Прво је Маријана Поповић, а затим и Наташа Радовановић изведбом песме „Show must go on“ дизала публику на ноге. Током дугогодишњег играња наравно да је било ситуација да је неко морао и да буде замењен. Бору је мењао Лане Гутовић током гостовања у Грчкој. Улогу Глумца Белог је, након 300. извођења, преузео Гаги Јовановић и његово ускакање обележено је великим слављем, и сећам се да је Гаги наручио јагње са Златибора које је преко Скопља стигло до Звездара театра, негде пред поноћ. Љиљана је у једном моменту, за нас неочекивано, изашла из представе, да би у њену улогу ускочила Бранка Пујић. И Аљоша Вучковић се нашао у екипи, мењајући Миодрага Кривокапића док је играо Мајку Храброст у Италији. Наравно да је једанод најдражих чланова екипе био Вања Јанкетић. Био је и инспицијент, по потреби шаптач, неко ко је водио рачуна о свима нама, а поред тога појављивао се и на сцени у више мањих улога.
У току тих 16 година, током којих смо доживљавали много радости, дух представе се преносио на глумачки салон, где су нас чекали наши најдражи и наши пријатељи. Једна од слика коју најрадије памтим: мали оркестар почиње да свира сиртаки, мој супруг Беким устаје, почиње да игра и придружује му се Милена... Међутим, живот не чине само срећа и лепота. Та наша мала гардероба памти толико болести, бола, несреће, смрти које смо успевали да савладамо, водећи рачуна једни о другима, и излазили на сцену као лептирице које излећу из својих чаура, где ћемо од публике добити макар један мали део утехе.
Бранка Петрић, глумица