Интернационални театарски сусрети Брчко дистрикта Босне и Херцеговине су завршени, а глумица Ивана Зечевић је добила награду за најбољу младу глумицу, са својом улогом ћерке у представи Кућа Звездара театра. Новинарка која је пратила фестивал, урадила је интервју са Иваном и пре него што ће сазнати за нагаду, а ми вам разговор преносимо у целости.
Представа Кућа у којој играте ћерку у породици, наишла је на одличан пријем публике. Како сте доживели овај лик и шта Вам је било најизазовније у припреми за улогу?
Па најизазовније је то што је ово моја прва позоришна улога. Заправо друга. У Бошку Бухи одиграла сам дечију представу у режији Милана Караџића, али ово је заправо мој први позоришни деби. Било је заиста изазовно јер ипак је Воја Брајовић редитељ, процес је био интезиван, било је и горе и доле, али је обраћао пажњу на моје емоције. С обзиром на то да је улога баш захтевна и све време смо на сцени, уз помоћ њега и као ментора било је јако узбудљиво.
Како Ви видите тему представе, да ли је Вама блиска, старијој публици свакако јесте па и средњим генерацијама, ви сте ипак млађи?
Блиска ми је, чак и код мојих пријатеља млађе генерације нисам осетила никакав јаз. Мислим да је ово представа која се тиче свих генерација и свих нас јер се тиче смисла, породице, љубави, буквално смисла живота. Сад сам баш у шминкерници размишљала како се на крају представе сви сломе. То странствовање мени је више душевно, некако лично. Можемо да будемо у Торонту или на крају света. Можемо да живимо у селу, у граду.. Мада, ја сам више за село, за домовину. Искрено, то је оно што погађа.
Сигурна сам да се добар дeо публике препознао јер имали смо расељавања узрокована ратом код нас овде, па и ова новија, и увек сви пате и они који одлазе и они који остају и некако су сви љубоморни једни на друге мислећи да је патња увек на дугој страни. Носимо себе са собом заправо.
Фото: Никола Вукелић
Шта за Вас представља рад у позоришту, поготову у контексту улоге у Кући и како је позориште обликовало Вашу глумачку технику?
Некако најпре та храброст да човек изађе на сцену и да глумац искрено себе прикаже на сцени, ако је уопште у могућности. Сваки дан је другачији, мени је свако играње другачије, некад се дам мање, некад више, просто колико могу. И публика је другачија а и ми смо сваки пут другачији. Међутим, нешто што ми дефинитивно чисти душу је позориште. Колега глумац Сергеј Трифуновић рекао ми је једном док смо спремали улогу: „Мени не треба психотерапеут, мени је само довољно позориште“. И то је истина заиста. Ја сам се вечерас исплакала, извриштала, пустила души све да каже и лакше ми је. То је лично за мене, па онда иде и публика и та реакција, осмеси и сузе.
Имали сте прилику да радите испред камере – филмове и телевизијске серије. Да ли Вам је ближе то или ипак позориште?
Оба су ми блиска, оба волим. Старије колеге су кретале из позоришта. Данас је то обратно, ми смо генерација која креће од камера и онда је нама камера нешто што смо савладали. Али увек су изазов и једно и друго јер су потпуно другачији.
Да ли сте имали неки посебан тренутак на сцени који Вам је остао у сећању током рада на овој представи?
Крај представе, увек ми је он упечатљив. Он мами тим монологом, то су ствари које су чисте и Циле (Небојша Илић) их је тако изврсно написао, ту више нема ни да мислите, то само треба да се изговори и да се поверује у то. А Воја је налазио начине како да допре до нас, није нас оптерећивао, увек је говорио да радимо онако како нам је природно и интимно и лично, тако да то су те ствари које бих издвојила.
Представа се бави породичним односима и унутрашњим сукобима. Шта је по Вашем мишљењу кључна порука коју публика може понети из ове представе и о чему да промисли?
Не знам да ли треба да се мисли. Сматрам да треба да схвате да све има смисла, да је живот важан, да су људи који вас окружују важни и да и лепо и ружно у животу има смисла. На крају се сведемо на једну суштину, шта је човек осетио, да ли је плакао, да ли се смејао. Суштина је да је породица важна, јер комад је о породици и породичним односима. Ми и кад одемо тамо негде далеко, ми ћемо увек бити кући ако смо са породицом и са самим собом на доброј релацији.
И на крају где је за Вас кућа?
Сад бих рекла адресу али не смем. Шалим се наравно. Кућа је где год да сте ви срећни, где нисте у рату са собом, без обзира где се налазите, у којем делу света. Мени је кућа највише са мојим најмилијима, али ја сам у кући и на сцени са мојим колегама јер се просто осећам добро и здраво.
Пише: Александра Симић (susreti.co.ba)
