Кућа

„Где ти је кућа? Под један, овде, на селу? Под два, у Београду? Или под три, у Канади? Изабери један од три понуђена одговора!"
  • Слике
  • Видео
kuca 1.jpg
Фото: Никола Вукелић
kuća 2.jpg
Фото: Никола Вукелић
DSC02826.jpg
Фото: Никола Вукелић
DSC02731.jpg
Фото: Никола Вукелић
24. и 30.04.2024.
16, 22. и 23.05.2024.

Бранимир Брстина, деда

Небојша Илић, отац

Ивана Зечевић, ћерка

Писац

Небојша Илић

Редитељ

Воја Брајовић

Сценограф

Јелисавета Татић Чутурило

Костимограф

Јелисавета Татић Чутурило

Композитор 

Војислав Аралица

Продуцент

Драгиша Ћургуз

Инспицијент

Станислав Младеновић


Дизајнери светла

Радован Самолов, Немања Цалић

Дизајнери тона

Никола Јововић, Стефан Анђелић

Гардеробер

Јелена Дуњић

Аутор плаката

Бранислав Михајловић

Аутор видео спота

Стево Мандић

Дизајнер

Александра Илић

Фотограф

Никола Вукелић



Премијера

8.10.2023.

Трајање

80 минута

Воја Брајовић

Моје колеге глумци Небојша Илић и Бранимир Брстина су ми храбро  предложили да заједно један поетски текст магијског реализма претворимо у представу која ће да радује и дирне оне који је гледају. И ја сам био одушевљен текстом и нисам имао храбрости да то одбијем. Они су добро знали да тај текст треба да буде у блиској сарадњи са гледаоцем. Желели смо да направимо представу и доживљај у којем се (по мом мишљењу) препознаје та основна поетика текста – да живот траје, а да је смрт само трен.

Због првобитног назива комада размишљао сам о томе шта је то што би и музички обележило представу, а онда смо, благо нама, до решења дошли са композитором Војом Аралицом и наравно у изузетној изведби Иване Зечевић, која нам је свима дивно глумачко откриће. И док размишљам о комаду и ономе што смо ето направили присутни су ми стихови Јована Дучића из песме „Чекање“.

„Доћи ће и тренут последњи и свети,

када ћемо једном, мирно чекајући,

рећи једно другом: већ је време мрети,

као што се каже: већ је време кући. "

Небојша Илић

Где нам је стварно кућа? Тема „странствовања“ ме је увек занимала.

Пријатељи који су отишли из Србије заувек ће остати странци... мислим о томе док се вртим у граду у коме сам рођен, и не препознајем више неке улице, а ни читаве крајеве свог града, и хватам се у осећању да сам странац, иако нисам нигде отишао. Осећање „странствовања“ ме не напушта ни када сам сâм са собом.

„Странствовање“ не мора да буде само лош осећај. То је и трагање, авантура, узбуђење.

Све то сам желео да преточим у духовиту причу о три лика, из три генерације, у три простора и три времена.

Ликови - млада девојка, њен отац, и деда.

Простори - Торонто, Београд, мало село у Србији.

Времена - зима, пролеће, јесен.

Сви они траже „Кућу“!

Први пут сам у ситуацији да се изводи мој комад, па сам у том смислу баш странац!

Огромна је моја срећа и узбуђење што сам своју „Кућу“ нашао у Звездара театру.