Позоришна представа је права ризница доживљаја. Све што чујемо, видимо и доживимо, дуго остаје у нашем сећању. Док гледамо представу не можемо лако ни да рашчланимо то богатство детаља, од костима, сценографије, преко светла па све до музике, који нас као велика аудио-визуелна илузија поведу негде далеко од стварности. Примењена музика која се компонује за позоришну представу, управо је један од елемената који обликује атмосферу у позоришној сали и даје јој одређени тон.
Дејан Пејовић
Звук ћемо некад разумети лакше него речи. У музици нема подела, њу сви могу да oсете и отуда толика њена снага. Она опија и заводи, изазива у нама срећу, тугу, страх, раздраганост, а да тога уопште нисмо ни свесни. Најбоља примењена музика није упадљива, она ствара један природан амбијент којем потпуно верујемо и самим тим можемо боље да се уживимо у причу која се пред нама одиграва. Позоришни ствараоци због тога морају да буду веома опрезни када у рукама имају тако моћно средство као што је музика, каже композитор Дејан Пејовић који је у Звездара театру радио музику за представе „Осама-Касаба у Њујорку“ и „Феликс“.
„Примењена музика се у већини случајева дешава ван „реалног простора” одређене представе, серије или филма и као таква је озбиљно оруђе у рукама аутора. Њоме можемо наговестити догађаје или окарактерисати одређени лик. Дефинитивно делује на подсвесном нивоу, што јој омогућава да се „пришуња” гледаоцу и да управља његовим емоцијама. Ако знаш да искористиш то оруђе онда је лако завести публику, направити атмосферу, везати се за неке актере или догађаје, правити некакве асоцијације. Наравно, ово се може постићи само ако је и аутор уметничког дела за које се компонује музика свестан њеног значаја. Мора постојати јасан разлог за њено присуство. Када разговарам са редитељима, најчешће их прво упитам зашто им је потребна музика на одређеном месту, или бар шта желе да постигну у том моменту. Увек мора да постоји некакав разлог, рецимо драматуршки, или можда постоји неки технички проблем у звуку или слици који треба да се што безболније премости. Не волим када кажу: „Ма, да ми направимо музику па ћемо видети кад ће нам затребати“. Тиме се ниподаштава и музика и њен аутор“, каже композитор Дејан Пејовић.
Стварање музике за позоришну представу је веома креативан процес. Да би се звук што боље стопио са причом, композитор мора да буде упознат са детаљима, да разуме ликове и њихове међусобне односе у комаду и да тек онда одлучи које музичке инструменте ће употребити и у ком стилу. Због тога за композитора није довољно да добије текст или сценарио, неопходно је да дубље упозна дело које се поставља на сцену, каже Дејан Пејовић.
„Деси се да траже да им се израде музичке скице на основу сценарија. И ја се дивим композиторима који заиста тако и функционишу. Не кажем, и мени се некад деси да морам за одређено дело да радим тако, али ми то није омиљено. Волим да видим филмски материјал или глумце на сцени током проба у позоришту. Тада осетиш неко кретање, осетиш темпо, боју…нешто што из читања текста ниси могао антиципирати. Па онда полако улази расвета, па костими, сценографија…све је то битно, све то додаје у финоћи материјала који скупљаш у себи”, каже Дејан Пејовић.
Песме које су настале као део позоришне представе, настављају да живе и дуго након последњег извођења. Певушећи неку од ових нумера бар на тренутак се враћамо у неповратни позоришни тренутак чији су оне биле део. Процес може да буде и обрнут да нека нова позоришна представа врати популарност давно заборављеној песми. У сваком случају, веза између музике и позоришта веома је јака и са развојем примењене музике плодови ове гране уметности могу у будућности бити још слађи.
Аутор: Маја Милић