Најпре желим да се захвалим Звездари за ово премотавање филма на неко прошло време, јер ме прошлост увек орасположи. Садашњост је брза, постала је неизвесна и нестабилна, превише се мења из дана у дан, тражи паметне одлуке, промишљеност, не оставља много времена за присећање, тако да ми овај мали времеплов баш прија. Желим ову причу да испричам из главе, по сећању, тако да нећу проверавати хронологију по архиви фотографија да ли је све што ћу написати и апсолутно прецизно, али сигурно ће бити за мене лично тачније, јер ћу писати како ми је у срцу. Ако сам нешто у међувремену и заборавио, вероватно је и заслужило управо то.
Никола на радном задатку, са делом запослених у Звездара театру
Памтим као прво фотографисање у Звездара театру представу „Трамвај звани жеља“, целе представе, на проби, пред премијеру, ту и тамо прекидане, намештане, да што боље фотографишем, као и да се увежбају неке сцене или дијалози. Такође памтим да сам и даље имао свој стари фотоапарат за ту представу, који је унео неку различитост у односу на касније радове. Тај нижи технички квалитет фотографија у односу на шта стварамо данас, некако је и ишао уз посебну атмосферу, па је можда у том контексту био уметнички виши.
Тад нисам ни био свестан колико је изузетна и посебна била сама могућност да се шетам по сцени, невидљив као дух за глумце, који су били потпуно фокусирани на своје реченице и емоције. На тај начин сам успео да кроз своје старе објективе забележим стварно одличне фотографије. Ако ме тад није закачио вирус позоришне сцене, завршио је започети посао кад сам их посматрао и обрађивао код куће. То је било нешто сасвим другачије него фотографисање из публике или са стране, јер то су углови које ни публика не види, већ само глумци, и некако те много боље увуче у енергију представе у оквирима колико једна статична слика то може.
Глумачка постава овог комада је била феноменална, то је пуцало од снаге, дословце прштало из уста појединих глумаца. Било је смеха, лудила, среће, туге, правих суза на метар од мене, а ја тамо у сред представе међу њима, нешто потпуно потпуно невероватно. Како не заволети ту привилегију?
Фотографија из представе "Трамвај звани жеља" чија премијера је изведена 14.11.2016.
Касније сам схватио тужну истину да већина редитеља не дозвољава да се буде на сцени, нити да се превише ометају глумци. Они који боље сарађују са фотографом, дају прилику да мало и приђем, можда и да се наместе како и није у представи, свакако ће као резултат добити фотографије које ће и њима самима бити драга успомена на нешто феноменално што су направили, а не само за потребе позоришта.
Озбиљан фотоапарат сам научио да користим још као дете, јер је мој отац имао "Canon" и добар сет објектива, али тада је крива учења због филма била далеко спорија и заправо је целу ствар убрзала дигитализација. Први компактни апарати су били јако ограничени својим могућностима, али је одмах на екрану могао да се види резултат и то је онда неки нови универзум у брзини учења. Тад сам већ интензивно фотографисао, што је трајало сигурно више од десет година пре мог првог доласка у позориште, али ту не могу бити прецизан. Амбиције су расле, те сам могао себи да приуштим и много озбиљнију опрему, као и да себе, своје знање развијам, и то не само да забележим тренутак, него и да фотографију на својствен начин обрадим тако да пренесе што боље заустављен тренутак.
Било је ту излета у професионалне воде, рецимо фотографисање за часопис, понеко обично и нека необична венчања, атлетски митинзи, Егзит фестивал, али није ми се допало све друго што заокружује професионални живот једног фотографа код нас. Зато ми се и позориште допало, другачије је, људи јесу специфични, али сви су ту због представе и публике, то се просто осети. Надам се да сам део те енергије успео да украдем и пренесем, и да дам бар мали допринос повратку великог броја људи у позориште.
Никола на фотографисању екипе представе "Кумови" Душана Ковачевића
Фотографишем јер то волим, сваки дан фотографишем, све више телефоном додуше. То је вероватно почело тако што сам одувек волео да цртам, бавио сам се графичком припремом и дизајном, па временом и фотографијом, уочио сам многе правилности у кадру, шта и како треба да изгледа да би се људима допало то што виде, гледао друге добре фотографије и цртеже, покушавао да разумем шта је на њима то што их издваја, читао, вежбао, напредовао, експериментисао са опремом и светлом.
Мислим да смо Звездара и ја два срећна ентитета и да је то жица која нас спаја. Ја сам срећан човек, моје фотографије су увек мало срећније и позитивније, светлије, нису мрачне. Позориште је светло, није мрак, а Звездара је пре свега смех, чак и када се понекад смејемо кроз сузе. После представе смо за мало бољи и паметнији, срећнији, сваки пут, то је суштина. Претпостављам да је склоност ка позитиви и светлу, естетски лепо и пријатно, нешто што се свиђа публици и позоришту, па је то и разлог што оволико дуго сарађујемо.
Највећи изазов током снимнаја ми је светло, јер га нема у изобиљу у већини сцена, а посебно у представама које су динамичне и где се глумци пуно крећу по сцени. Кад су представе мирне, много је лакше. У ситуацијама када смо у договору да ми глумци позирају, е тад то све има посебну тежину, јер не могу много да их гњавим и понављам, тј. обично тога нема, и мора јако добро да се предвиђа који објектив, које подешавање, где се поставити. Неке представе пре фотографисања нисам никад гледао раније, па немам појма шта ће да се деси и ту сам на врховима прстију скоро читаву пробу.
Никола на снимању екипе представе "Кумови" Душана Ковачевића
Енергију коју смо имали сви заједно на снимању "Трамваја" , "Пасивног пушења", је била посебна. Да не заборавим "Воз", са Војом и Сергејом, укапирали смо се за три секунде шта желимо и направисмо оне феноменалне фотографије у 15 минута. Мима Караџић у "Феликсу" је био спреман да понавља акционе сцене док не направимо перфектну фотку, што је баш изузетак. "Осама-Касаба у Њујорку", екипа пршти, млади, прихватили су ме као да сам део екипе, "Хипноза" све поставе, "Љубав у Савамали", "Клаустрофобична", ма не знам, све ћу их на крају навести које сам фотографисао, боље да се овде зауставим.
"Млади глумци представе Осама-касаба у Њујорку су ме прихватила као део екипе."
О некој самосталној изложби не размишљам нарочито озбиљно, морам бити потпуно искрен. Има материјала из Звездаре, имам материјала са путовања по свету, имам много лепу фотографску причу са путовања из Уганде, има ту и спортске фотографије, уличне, али вероватно као и за овај интервју треба неко да ме сатера у ћошак да немам куд, него да одговорим на питања. Не знам ни колико људи данас иду по изложбама, с обзиром да се сад и куповина обавља преко интернета, разгледањем виртуалних продавница, а са фотографијом је то бар лако презентовати на даљину.
Наравно, није то ни близу ефекта који има одштампана на великом формату, а томе сведочи неколико мојих фотографија које стоје окачене на зиду клуба на првом спрату позоришта. Свакако ће ми већа награда од било које изложбе бити ако нека од мојих фотографија остане окачена у Звездари као део трајне поставке у фоајеу!
Аутор блога је Никола Вукелић, дугогодишњи фотограф Звездара театра.
