Стварање једне позоришне представе за редитеља представља једно толико аутентично и посебно искуство да би, вероватно, о сваком процесу стварања представе редитељ могао да напише посебан текст, дневник или књигу. Готово у истој мери у којој је тзв. „обичној” публици улога редитеља у стварању представе тајна, толико је то тајна и самом редитељу. Уметност позоришне режије је, као што знамо, доста млада и најнеопипљивија од свих других уметности у једној представи. Глумца ће публика видети, костим и сценографију такође, текст драме, музику и звук ће чути али шта ту тачно ради редитељ…? Осим што је, наравно, и тој обичној публици јасно да редитељ ту некако све то „спаја”. А пут до тог „спајања” је увек толико различит и неуобичајен да је та неизвесност заправо оно најлепше у стваралаштву, иако тај пут често није лак и пролази се уз пуно мука, као и свако рађање неког дела.
Наравно да постоји тај основни занатски део без кога је данас тешко замислити режирање неке представе. У мору тема и идеја које вам један драмски предложак нуди, као редитељ се морате одлучити за једну основну тему која ће бити „црвена линија” ваше представе, на коју ћете се фокусирати и која би требала да избије у први план, у складу са вашим афинитетима, затим афинитетима позоришне куће у којој радите, те у складу са временом у коме живите и стварате. (Време просто „прозове” неке драмске комаде из прошлости да се поново појаве на сцени и тако им дâ нови легитимитет.) Глумачка подела се, потом, саставља из понуђеног ансамбла или од глумаца у статусу слободних уметника, опет у зависности од тога да ли позориште у коме радите има свој ансамбл или ангажује глумце по пројекту. Ту свакако долази до неизбежних компромиса када треба помирити неколико интересних сфера – аутора комада, уколико је жив писац, редитеља и продуцента (позоришну кућу) – а свима је у интересу успешна представа. Тек када редитељ успе да састави ауторску и глумачку екипу, излаже јој своју експликацију – основно виђење комада и начина игре. Често се дешава да јака глумачка личност отвори жанр” представе, начин глумачке игре и то поведе екипу у једном правцу. Знаковито сценографско решење, такође, може да наметне стил и начин игре… Оно што је за једног редитеља свакако важно у процесу је да добро распореди и организује време рада на представи, да обезбеди простор да се све могућности испробају (зато се термин рада зове „проба” – дакле пробање, а не увежбавање једног истог) и да се тако нађе најбоље решење за тумачење датог комада. Некада и „најглупља” решења могу да отворе низ занимљивих тумачења, тако да је улога редитеља важна и у смислу да створи опуштену и креативну атмосферу у којој се нико неће стидети да нешто предложи.
Оно са чиме углавном редитељ мора да се помири у самом финишу је, како би рекао један од наших највећих и најутицајнијих редитеља Дејан Мијач, чињеница да је редитељ у завршници припрема за премијеру један од најнебитнијих особа за процес. У том часу када се излази пред публику након вишемесечног рада, безброј разговора и дугог процеса проба, редитељ више не може да помогне, али непотребним притиском на екипу може да одмогне, тако да је најбоље посао „завршити” неко време пре премијере да би и себи и глумцима оставио простор да се материјал „слегне” и да се у премијеру и ту нову фазу са публиком (посебан стрес за све чланове екипе) уђе што растерећеније.
Аутор: Марко Мисирача