У години када се у свету спорта одржавају два значајна догађаја, Европско првенство у фудбалу које смо испратили током јуна у Немачкој и Олимпијске игре у Француској, у којима уживамо овог августа, позориште је на паузи. Оно што нас је асоцирало да у истом контексту поменемо позоришну и „спортску“ уметност јесу сујеверје и ритуали које опажамо на оба поља.
Док се у спортским аренама сусрећемо са ритуалима током изласка на терен, или при постизању поена и освајању медаља, у позоришној арени се одвијају углавном они који датирају из ранијих периода и опште су познати међу позоришним актерима.
Најпознатије театарско сујеверје везано је за боје. У различитим срединама се разликује и веровање која боја доноси несрећу у позоришту. Код нас се првенствено мисли на љубичасту. Зато се избегавају костими у овој боји, као и кулисе и декор на сцени.
Уместо спортског поздрава „Срећно!“ при изласку на терен, међу глумцима се овај поздрав не подразумева, чак је и непожељан. Пре изласка на сцену, а најчешће код премијерног извођења комада, једни другима уобичавају да кажу: „Сломи ногу!"
Истражујући записе о сујеверју и ритуалима, наилазимо на текст театролога Јована Ћирилова, у ком се између осталог наводи и сујеверје везано за звиждање у позоришту.
- Једно од најпознатијих сујеверја је да чланови позоришта не смеју да звижде. Свако би помислио да то глумци не желе да произвољним звиждањем призивају тај знак незадовољства гледалаца представом. Међутим, порекло је мало сложеније. Тихо звиждање је некада био знак за декоратере да мењају сцену. Непланирано звиждање може да унесе забуну и да се промена деси у зао час – навео је Ћирилов у свом ауторском тексту на линку.
У разговору са нашим гардероберима, сазнајемо још пар занимљивости које одскачу од поменутих древних ритуала и сујеверја.
- Уколико радимо корекције на костимима, или је неопходно да се у последњи час ушије неки део, већина глумаца ће вам тражити да држи конац у зубима, јер је веровање да тиме избегавују да им се „веже језик“, па да забораве текст - објашњавају наше гардероберке Јелена и Лидија.
Ритуали се пак разликују од глумца до глумца...већина ради вежбе за говорни апарат, има оних који раде склекове, али и оних који певају француске шансоне пре изласка пред публику. Једни се концентришу тако што седе у гледалишту пре почетка представе, док други воле да дођу и пар сати раније, осаме се и концентришу на извођење.
Иако не налазимо јасну границу између ритуалних радњи и сујеверја која су се преносила генерацијски, можемо да се препустимо имагинацији и замислимо шта би и на који начин један глумац избегао при стварању позоришнох комада, или на чему би можда инстистирао при преласку из свакодневног живота у уметнички свет...
Аутор: Слађана Николић