У јубиларној 35. години Звездара театра сезона је отворена изложбом „Преко сцене до звезда“ коју чине портрети глумаца који су стварали и увеличали историју Звездара театра, који су нас физички напустили, иако ће заувек бити присутни духом. На овој изложби публика је имала прилику да се поново сретне непосредно близу са ликом Данила Бате Стојковића, Петра Краља, Небојше Глоговца, Мише Јанкетића, Мире Ступице, Милене Дравић, Милорада Мандића Манде, Данила Лазовића, Боре Тодоровића и Драгана Николића. На фотографијама су забележени одевени у костиме, у неким од улога које су исписале историју Звездара театра, али и у историју целокупног домаћег позоришног стваралаштва. Многи њихове улоге и данас памте и препричавају, време је да их се још једном заједно подсетимо.
Лари Томпсон, трагедија једне младости (1996)
Фотограф: Мартин Цандир
Данило Бата Стојковић
Од тренутка када је крочио на сцену Звездара театра као већ прослављени глумац, Данило Бата Стојковић остао је ту до последњег дана. Од 1987. године до 2002. одиграо је седам значајних улога и укупно 1102 пута се поклонио одушевљеној публици. Само неколико дана пре него што нас је заувек напустио одиграо је представу „Професионалац“.
Немогуће је издвојити једну од Батиних улога када су све биле аутентичне, изванредно осмишљене и беспрекорно извођене. Његов Лука Лабан из „Професионалца“ важио је за једну од највећих улога на домаћој позорници, а за њу је освојио пет значајних награда. У представи „Клаустрофобична комедија“ био је Сава оџачар, гаравог лица и поштеног, доброг срца. За ову улогу добио је Статуету „Ћуран“ на 17. Данима комедије.
На изложби је издвојена његова фотографија из представе „Лари Томпсон, трагедија једне младости“ у којој је Бата Стојковић тумачио три лика, три брата који су се презивали Нос – Драган, Бојан и Оливер. Заједно са Бранком Петрић, која је такође имала три улоге, појављивао се на сцени сваки пут у различитом костиму и потпуно другачијем лику. На фотографији је забележен у лику Оливера Носа, који је имао чудесну моћ да, како је то говорио, барем привидно оживи мртве.
Све улоге Данило Бата Стојковић је градио темељно и стрпљиво, са пуно детаља који су били пресудни. Био је тумач трагике свакодневног човека и краљ изманипулисаних људи којима је толико пута на сцени или на филмској траци дао глас и обличје.
Доктор Шустер (2001)
Фотограф: Мартин Цандир
Петар Краљ
Петар Краљ је у Звездара театру остварио укупно шест улога у представама „Хамлет у Мрдуши Доњој“, „Сан Косовске ноћи“, „Навала“, „Наши синови“, „Доктор Шустер“ и „Јазавац пред судом“.
Легендарна улога доктора Николе који се под старе дане, у пензији, присећа свог заната-поправљања ципела, је улога по којој је Петар Краљ најпрепознатљивији у Звездара театру. Чарке и свађе доктора Николе са сестром Дивном, коју је тумачила Јелисавета Сека Саблић, али и невероватна љубав и подршка коју једно другом упркос свему пружају, чине ову представу незаборавном. Била је то представа која је отворила Нову сцену Звездара театра, премијерно 2001. године.
Баш као на издвојеном портету на изложби, многи памте Петра Краља као Доктора Шустера, како сам седи са алатом у рукама и ексерчићима у устима, наглас преиспитујући свој живот, мрмљајући себи у браду о промашеним животним одлукама. И док му се краткотрајно памћење све брже брише, све се више сећа раних животних искустава, враћајући се неком бољем времену и тражећи шансу да поново почне живот испочетка.
„Једина права љубав је кад можеш да помогнеш човеку, све друге љубави су пролазне“, остаје као једна од кључних порука Доктора Шустера, који је цео живот помагао другима, у оба своја занимања.
За ову улогу Петар Краљ освојио је Статуету „Ћуран“, „Зоранов брк“, награду „Ардалион“ и награду за глуму на Бориним позоришним данима. Представу „Доктор Шустер“ по тексту и у режији Душана Ковачевића, сви заинтересовани имају прилику да је погледају и данас, онлајн, путем следећег линка.
Контузов (2002)
Фотограф: Мартин Цандир
Небојша Глоговац
Глумац Небојша Глоговац у Звездара театру је остварио улоге у представама „Српска драма“, „Парабелум“ и „Контузов“. На изложби „Преко сцене до звезда“ видимо га у улози Контузова, у истоименој представи која је постављена на сцену Звездара театра 2002. године, по тексту Христа Бојчева и Николе Пејаковића, који је и редитељ.
Контузов је заборавио све о себи, своје име, своје порекло, своје занимање…Група људи са којом се задесио у малој српској варошици, помаже му да поново дође до свог идентитета, али је тај идентитет конструисан њиховим идејама и жељама. Тако у њиховим очима Контузов постаје пилот са чином пуковника, који има добру пензију, лепу жену, викендицу…Контузов је прихватио овај лик у толикој мери да касније када среће жену која га препознаје и исприча му ко је он заправо, никако то не може да прихвати.
У глумачкој екипи представе били су и Слободан Бода Нинковић, Борис Миливојевић, Младен Андрејевић, Дубравка Мијатовић, Паулина Манов / Александра Цуцић, Милена Граховац, Никола Пејаковић / Игор Филиповић.
Брзина таме(2006)
Фотограф: Соња Жугић
Михаило Миша Јанкетић
Прва представа Мише Јанкетића у Звездара театру била је „Нечастиви на Филозофском факултету“ , премијерно одиграна 1985. године, непуних годину дана након што је основан Звездара театар. Тумачио је лик секретара комитета Мартиновића, и освојио публику комичним елементима које је уткао у ову улогу.
Једна од најзначајнијих улога Мише Јанкетића у овом позоришту била је улога Јагоше Краја у представи „Клаустрофобична комедија“. То је прва представа коју је у Звездара театру по свом тексту режирао Душан Ковачевић.
Скоро две стотине пута Миша Јанкетић излазио је на сцену у улози Јагоше, претенциозног политичког функционера, без јасних идеолошких циљева, који је на својој кожи најбоље осетио ону чувену поруку коју ова представа носи – „позориште потказује живот“. Када у позоришту препозна себе и своје лоше поступке, у њему се буди осећај срамоте, а то ипак одаје његове врлине и људскост, сакривену дубоко испод маске хладног човека, неопходне за успех у друштву у ком се налази. За ову улогу Јанкетић је добио Стеријину награду на 33. Стеријином позорју.
Његов портет на изложби је из представе „Брзина таме“ која је премијерно изведена 2006. године. Одиграо је укупно шест улога у Звездара театру.
Приватна архива(2003)
Фотограф: Вукица Микача
Мира Ступица
Већ са првом представом у Звездара театру Мира Ступица остварила је велики успех. Била је то представа „Тетовиране душе“ по тексту Горана Стефановског у режији Слободана Унковског, која је имала премијеру 1986. године, и изведена је стотину пута. За изванредну улогу Алтане, Мира је освојила Златни медаљон са ликом Љубише Јовановића. Њен монолог, или тужбалица о бесмислености света, неколико пута на кратко је заустављао представу због дугог аплауза.
„У игри Мире Ступице има фасцинирајуће лакоће, истинске искрености, нечег дубоко узбудљивог. Њен израз је ненаметљив, префињен, чак и када је лик кога доноси прост, вулгаран; а иза угашених очију глумице, иза њеног окамењеног, а ипак толико покретљивог лица, непрестано се отвара поглед на понор унакажене људске душе“, писао је Владимир Стаменковић за НИН о овој улози.
Мира Ступица играла је у Звездара театру и у представама „Звезда на челу народа“, „Наши синови“ и „Ђенерал Милан Недић“ у којој је за лик Живке Недић према одлуци Позоришта младих из Новог Сада проглашена глумицом сезоне 1992/93.
Лари Томпсон, трагедија једне младости (1996)
Фотограф: Мартин Цандир
Милена Дравић
Чувена Милена Дравић често је говорила да је Звездара театар њено позориште, друга кућа. У овом позоришту одиграла је пет значајних улога у представама „Птиц и птица или кућа у којој је понекад боравио и Андрић“, „Урнебесна трагедија“, „Како потаманити гамад“, „Лари Томпсон, трагедија једне младости“ и „Мој отац у борби против ниткова из свемира“.
У представи „Птиц и птица“, по тексту Слободана Стојановића у режији Дејана Мијача, заједно су на сцени заблистали Милена Дравић и њен супруг Драган Николић, који су 1986. када је представа премијерно изведена, већ били филмске и телевизијске звезде. Обоје су имали веома захтеван задатак, по четири улоге, што је захтевало ефектне трансформације, брзе промене костима и карактера. Ту причу која се одвија за једним столом, причу која почиње и завршава се последњег дана лета, Милена и Драган својим глумачким умећем и талентом претворили су у прави шоу и ризницу глумачке бравуре. Милена Дравић је за ову улогу освојила Статуету „Ћуран“ 1987. године.
Ипак једна улога коју је Милена Дравић остварила у Звездара театру издваја се по својој величанствености. То је улога управнице театра, Катарине, у представи „Лари Томпсон, трагедија једне младости“. Уједно то је и најдуговечнија позоришна улога Милене Дравић, коју је током 18 година одиграла чак 314 пута.
Милена Дравић је говорила да је улогу радила као да у руци има музички комад.
„Текст су ми биле ноте и само сам пратила то што је Душко искомпоновао. И водила сам је тако према крају, према крешенду. Тај крај је био њено пуцање, од немоћи. Крах једне амбиције. И победа немоћи“, рекла је Милена Дравић (Извор: Монографија Милене Дравић, ауторке Татјане Њежић)
Изузетно је упечатљив крај представе уз чувену песму „The show must go on“. Управница Катарина тек тада одустаје, скида накит, размазује шминку и поништава се пред публиком уз болан крик. Ако би се правио избор најбољих улога свих времена на домаћој сцени, ова улога свакако би била уписана међу првима.
Љубавник великог стила(2005)
Фотограф: Соња Жугић
Милорад Мандић Мандa
Глумац Милорад Мандић Манда остварио је пет улога улога у Звездара театру, прву у представи „Три сестре – сто година после“ 1989. године, а затим и у представама „Љубавник великог стила“, „Коза или ко је Силвија“, „Свињски отац“ и „Живот у тесним ципелама”.
На изложби „Преко сцене до звезда“ издвојен је његов портет из представе „Љубавник великог стила“, која је настала по тексту Реја Кунија у адаптацији и режији Владимира Лазића и премијерно је изведена 2005. године. Манда је тумачио лик комшије Стенлија Гарднера, полуупасаног, разбарушене косе, са само једним навученим трегером. Због своје радозналости комшија Стенли стално упада у непријатне ситуације из којих не уме да се извуче.
У лику Стенлија, суседа човека за кога се испоставља да води двоструки живот и има две супруге, Манда је освојио велике симпатије публике. Колико год да се Стенли трудио да сачува тајну коју је сазнао, његова бескрајно комична наивност и неспретност доводе до тога да се клупко све брже размотава и тајна незаустављиво разоткрива. У глумачкој екипи представе били су и Милан Калинић, Анастасија Мандић/Исидора Минић/Анета Томашевић, Катарина Жутић, Јанош Тот/ Игор Ђорђевић и Срђан Ивановић.
Чаруга (1993)
Фотограф: Митар Трнинић
Данило Лазовић
Данило Лазовић је остварио шест улога у Звездара театру и око шест стотина пута поклонио се публици на сцени овог позоришта. Најдуговечније представе у којима је овде играо су „Мала“, по тексту Радослава Павловића у режији Дарка Бајића и „Клаустрофобична комедија“ Душана Ковачевића. Незаборавна је његова улога полицајца Вулета у овој представи, за коју је награђен Статуетом „Ћуран“ на 17. Данима комедије 1988. године.
„Изван сваког клишеа Данило Лазовић игра милиционера Вулета: ногама у граду, а главом у завичају, Лазовићев Вуле јесте болна слика те двојности“, пише Авдо Мујчиновић у „Политици експрес“ о овој улози.
Његов Вуле био је дружељубив и непосредан, али га је посао којим се бави наводио да емоције што јаче пригуши. Једна сцена остала је у посебном сећању.
„Једна од најснажнијих сцена у представи „Клаустрофобична комедија“ је када милиционер из свог токи-вокија слуша песму Ксеније Цицварић и немо плаче, док оџачар и пољска балерина, која такође јеца, свако за себе, напокон спознају, ако већ нису слутили, да нема бекства из света у коме су затечени. Данило Лазовић је био милиционер, и одиграо је ту улогу моћно и потресно“, написао је Феликс Пашић, за „Вечерње новости“.
На изложби „Преко сцене до звезда“ приказан је портрет Данила Лазовића из представе „Чаруга“. Играо је још и у представама „Живот Јованов“, „Српска драма“ и „Кривица“.
Лари Томпсон, трагедија једне младости (1996)
Фотограф: Мартин Цандир
Боривоје Бора Тодоровић
Велики домаћи глумац Боривоје Бора Тодоровић био је од самог почетка једна од најсјајнијих звезда Звездара театра. Играо је у првој представи овог позоришта „Мрешћење шарана“ која је настала по тексту Александра Поповића у режији Дејана Мијача, премијерно изведена 1984. године. Невероватан успех ове представе која је одиграна укупно 251 пут, изградио је Звездара театар. За улогу кума Свете, Бора Тодоровић је добио Статуету „Ћуран“ на 14. Данима комедије и „Статуету слободе“ на Слободарским свечаностима у Младеновцу.
„Бора Тодоровић и овај пут био је осведочени мајстор тумачења малограђанског погледа на свет и понашања у лику кум Свете са кратком карактеристиком „господин“ за све епохе“, писао је Јован Ћирилов за „Политику“ о овој улози.
Успедиле су затим и улоге у представама „Пазарни дан“, „Лари Томпсон, трагедија једне младости“ и „Повратак“.
На изложби „Преко сцене до звезда“ представљен је у чувеној улози глумца Белог, у представи „Лари Томпсон, трагедија једне младости“. Ову улогу, коју је најбоље описао Авдо Мујчиновић као игру „на ивици приватности и лика“, Бора Тодоровић прихвата након низа година проведених ван позоришта.
Бора игра старијег глумца, који и након бројних година животарења на сцени никако није успео да заблиста, а сада добија задатак да задржава и забавља публику док представа која касни не почне. Публика је често са овацијама прихватала његове импровизације, које су га инспирисале да у лик сваки пут унесе нешто ново.
Велики део представе Бора Тодоровић проводио је сам испред завесе, нижући досетке којима је забављао гледаоце. За публику је певао, читао, причао приче од којих ће заувек бити запамћења чувена прича о томе како је потпуно оседео у својој седмој години и тако добио надимак Бели.
За ову улогу Бора је освојио још једног „Ћурана“ на 27. Данима комедије, и Златни медаљон са ликом Љубише Јовановића.
Мало љубави, мало мржње (1991)
Фотограф: Митар Трнинић
Драган Николић
Око пет стотина изведених представа на сцени Звездара театра броји глумац Драган Николић, један од великана домаћег глумишта. У овом позоришту остварио је пет улога у представама „Птиц и птица или кућа у којој је понекад боравио и Андрић“, „Урнебесна трагедија“, „Пољубац жене паука“, „У пламену страсти“ и „Мало љубави, мало мржње“ из које је портрет Драгана Николића у улози Марка Марковића, на изложби организованој поводом јубиларног 35. рођендана Звездара театра.
У представи „Птиц и птица или кућа у којој је понекад боравио и Андрић“ Милена Дравић и Драган Николић први пут су радили заједно на позоришној сцени. По речима редитеља Дејана Мијача, комад је замишљен као велики кавез у који је онда пустио птица и птицу, да се слободно крећу и раде што им је воља и невоља. Многи памте овај занимљив лет ликова који су наизглед били полетни и љупки, а у суштини лишени слободе за којом жуде. Представу је погледало више од 16 хиљада гледалаца.
Улога Валентина у представи „Пољубац жене паука“ донела је Драгану Николићу Изванредну награду за глуму на 4. Земун фесту и Плакету „Љубиша Јовановић“. Била је то тридесета премијера Звездара театра и прва представа у овом позоришту настала по тексту страног писца, Мануела Пуига, у режији Егона Савина. Богдан Диклић и Драган Николић приказали су пријатељство два затвореника, хомосексуалца и верника револуције. Николић је тврдио да је њему било теже да прихвати револуционара Валентина него Диклићу Молину.
„Претпостављам да је Пуиг имао у виду неког млађег од мене, јер усијаност због идеје може да се прихвати само код младог човека“, рекао је чувени Драган Николић.
Извор: Монографија Звездара театра аутора Феликса Пашића
Аутор: Маја Милић