Захваљујући акцији „Позориште је и моја кућа”, коју су 2018. године покренули Звездара Театар и Јапан Тобако Интернешнал, продавци часописа Лицеулице су у претходне две године имали могућност да бесплатно уживају у репертоару овог београдског позоришта. Осим тога, акција је омогућила продавцима да се упознају и са радом позоришта иза бине, кроз дружење са радницима и глумцима. То искуство је било веома значајно продавцима магазина, будући да су они углавном искључени из главних токова друштва и спречени да учествују у неким од активности које се општој популацији подразумевају, попут одласка у позориште.
Ми из Лицаулице смо веома захвални на овој акцији, јер је она пружила нашим корисницима, продавцима и продавачицама магазина, драгоцену могућност да се осете делом шире заједнице. Они у представама уживају подједнако колико и било ко други, али су им прилике за уживање у њима далеко малобројније и самим тим, драгоценије. Када год бисмо отишли на неку од представа, они би о њима причали током недеља које би уследиле, а нама би увек било занимљиво шта је то што им је запало за око.
Тако наша продавачица Светлана данас каже да јој је омиљена представа била она о „пензионеру преваранту“ (представа „Феликс“) и не може да престане да се кикоће када говори о њој. Када је питамо зашто јој је баш она омиљена, спремно каже: „Па зато што знам много таквих, пензионера превараната.“ Потом њен тон неосетно поприма озбиљнију ноту: „Та представа је одлично говорила о нашој средини, помогла ми је да научим како се овде дешавају неке ствари. Свидело ми се што није само хумористична, него и поучна.“
Након тога Светланино лице поново је постало озарено и онда је, у једном даху, с нама поделила и следеће речи: „Позориште учи, позориште потврђује искуства и позориште пуно значи. Значи ми то што отвара видике. Значи као повод за дружење са колегама, лепо је што имамо прилику да се дружимо изван посла. Позориште ми недостаје, оно зрачи, светли, попут светла на крају тунела. Тамо се сусрећемо, видимо, испричамо, то је све оно што нам сада недостаје.“, истиче Светлана.
Акција „Позороште је и моја кућа”, коју је Звездара театар организовао захваљујући компанији Јапан Тобако Интернешнл, реализован је током две године кроз укључивање штићеника програма Лицеулице и Сигурне куће у позоришни живот. Циљ акције је био да инклузијом штићеника у културна дешавања у позоришту, Звездара театар постане њихова кућа у којој се осећају пријатно и добродошло.
Након Светлане у нашу канцеларију дошла је Весна са сином Ненадом. Њих двоје тимски продају Лицеулице, а заједно су и ишли на представе. Весни је одмах у сећање дошла представа „Љубав у Савамали“. Каже да ју је одушевила глума Милана Васића, и да и даље памти како је сјајно певао на сцени. „Свидело ми се колико је обрта било у причи, и потресла ме је и забавила. Од тад нисам била на представама, али много бих волела да идем поново, волим да видим и тај свет што је ту и да се дружим са својим колегама.“, каже Весна.
Сентименте наших корисника делимо и ми, њихови координатори. Уживали смо у одласцима на представе са њима, највише због прилике да поделимо то искуство и да кроз нову призму попричамо о неким појавама у друштву. У тим разговорима би нам се увек отварала неочекивана перспектива, топла и проницљива, нашим корисницима увек својствена. Нажалост, дани који су за нама и који нам, сва је прилика, предстоје, појачали су изолацију која погађа већину наших корисника. Зато се надамо да ће прилика за поновно дружење и уживање у тами позоришне сале доћи раније него што очекујемо. То ће бити леп дан!
Организација Лицеулице од 2010. године реализује практичне програме директне подршке маргинализованим групама, са циљем њихове веће економске, културне и социјалне укључености. Програм се реализује кроз више активности, а највидљивија од њих је издавање магазина Лицеулице и његова дистрибуција кроз мрежу продаваца (социјално угрожене и маргинализоване особе), који зарађују 50 процената од сваког продатог примерка.
Сваког месеца током две године трајања акције, пре почетка представе продавци ‚‚Лицаулице’’ су у фоајеу Звездара театра продавали часописе. Прикупљени новац је осим за зараду продаваца искоришћен и за штампање нових примерака и програме подршке за продавце.
Аутори текста су продавци и координатори Лицеулице.
