Славни психоаналитичар Фројд је казао: „Где год да сам отишао, нашао сам да је тамо већ био неки песник.“
Песници послују у корену људског бола, па се Звездара театар у ноћи 15. новембра претворио у велико лечилиште, заправо миловалиште три стотине душа у публици која је месец дана пре поетске вечери четворице великана разграбила карте, сигурна да ће уживати у крилатим речима Матије Бећковића, Љубивоја Ршумовића, Пере Зупца и Душана Ковачевића.
Ковачевић је поета и у прозним текстовима, могао је да говори шта му душа жели, а највеће гануће изазвао је песмом „Цвета трешња у планини“, која је недавно, на годишњици новосадске трагедије, расплакала хиљаде људи. Подсетио је публику и на чувену „Месечину“ коју је написао за филм „Подземље“ – „Кроз облак се зрак пробија, нико не зна шта то сија…“ (Нико не зна шта је све написао Душан Ковачевић, упркос вишедеценијској слави.)
Душан Ковачевић на песничкој вечери у Звездара театру
Ршумовић је изненадио публику чињеницом да веома лепо пише и поезију за одрасле, а ону блиставу, за децу, овог пута је прескочио. Уосталом, младом Ршуму је давно Душко Радовић казао: „Не знаш ти за кога пишеш.“ Свеједно, има деце у одраслима, као и одраслих у деци.
Перо Зубац је нежно и сетно говорио песме о „позној љубави“, али и „Мостарске кише“, које је написао у двадесетој години и које су пре пола века у Русији објављене у тиражу од безмало двадесет милиона примерака! Стога је Матија Бећковић о Пери Зупцу казао: „Ушао је на терен и већ у првом минуту дао гол. После више није морао да се отима за лопту.“
А Матија кô Матија – поетски торнадо. Све узбурка и узнемири, па умири и помилује завршном песмом „Господе помилуј“.
Перо Зубац говори своје стихове на хуманитарној песничкој вечери
Критичари нису недостајали, јер како каже Бећковић, „Говорити о поезији исто је што и цртати кругове по води“.
Све у свему, четири различите поетике, као четири латице мирисног поетског цвета, деловале су опојно на публику, јер „сви су људи песници у срцу“ и праву поезију је лако разумети и волети.
Звездарина публика воли поезију и већ безмало три деценије радо плаћа карте за величанствене вечери Матије Бећковића. Ни овај пут нико није правио питање зашто се поезија плаћа кад једва да има публике на многим местима где се не плаћа. Па, истинска поезија је поздрав с неба, који свако воли да прими. А у Звездара театру – само истина. Неодољивост поезије је у томе што је она, како каже Платон, „ближа истини него историја“.
Матија Бећковић
Осим тога, Звездарина публика зна да ће се њен новац усмерити на нешто лепо и хумано. Половина прихода од ове поетске вечери намењена је „Прихватилишту за децу Београда“, а друга половина Фондацији „Никола Барош“ из Приједора, основаној у спомен на дечака Николу који је преминуо у тринаестој години. Фондација је посвећена унапређењу квалитета живота деце и младих, а овај дар Звездара театра искористиће за оснивање Фестивала дечјег стваралаштва ЗВЕЗДАРА.
Мирјана Булатовић, песникиња и организатор Песничке вечери у Звездара театру
Фото: Нина Главач
