Организациони принцип Звездара театра проистиче из „Отвореног позоришта“. У „Отвореном позоришту Студентски град“ радили су студенти своје дипломске представе. Дипломирали су и глумци, и редитељи и сценографи... У Дому културе све је било бесплатно за студенте и било је око десет постављених представа. Понудио сам им да почнемо да играмо те комаде, али за грађанство, комерцијално, да наплаћујемо улаз. Отворено позориште да буде организовано тако да потпуно самостално делује, да живи од прихода и од онога што може да намакне уз те приходе, а то су спонзорски уговори. Велике фирме су могле да учествују у томе, тако да оно што се заради по спонзорским уговорима које ћемо потписати, расподељујемо према томе какав ко допринос даје комадима који се изводе. Ту идеју смо касније ставили у програм позоришта Установе културе „Вук Караџић“. И то је прихваћено, формирана је нова институција: Звездара театар. Дакле, начин организовања је био такав да сваки учесник у пројекту има свој удео у профиту. Како тада, тако и дан данас.
Уметнички принцип који смо хтели да промовишемо јесте да радимо друштвено релевантне текстове домаћих, савремених аутора. Шта то значи? После смрти доживотног председника, политичка ситуација била је доста неизвесна. На површини се то није видело, али се осећао један политички притисак првенствено усмерен на очување самоуправног социјалистичког друштва. Ми смо имали идеју да све оно што не можеш да чујеш у јавности, да прочиташ у новинама, или видиш у медијима, да то у позоришту можеш да кажеш. Значи, друштвено ангажовани комади који ће нам, испоставиће се касније, приватно правити велике проблеме. Али ми смо били млади, ништа нисмо могли да изгубимо и нисмо се плашили.
Једини партијски чиновник међу нама био је Пера Ђурђевић. Пера је био храбар човек, који је, као и ми, свим срцем ушао у изградњу Звездара театра. Дакле, нисмо имали паре, нисмо имали средства, имали смо само вољу и идеју да за почетак поставимо Мрешћења шарана. Требало је да та драма буде изведена у Београдском драмском позоришту. Директор БДП-а је био Веља Поповић, и он је текст Мрешћења држао у фиоци дуже од годину дана. Аца Поповић је имао још неких написаних комада, али Мијач је хтео баш тај. Ми смо се са Београдским драмским договорили да им вратимо аванс који су дали за текст и тако смо успели да га ослободимо, да га извучемо из фиоке. Окупили смо екипу, потписали смо такве уговоре да сваки учесник има свој удео у профиту и кренули смо у реализацију. Нисмо знали какав ће бити финансијски ефекат, а испоставило се да је ефекат био такав да су сви били задовољни: и глумци и Аца Поповић и Мијач. Сви сем Вокија Костића који је био композитор. А зашто Воки није био задовољан? Воки је написао и снимио сонгове. Ми смо му нудили проценат за тај посао, али он то није прихватио. Прихватио је фиксни хонорар који није био мали, али кад је представа кренула, схватио је да је силно погрешио.
Тако је Мрешћење шарана отворило Звездара театар и успоставило један пословни модел који успешно функционише и четрдесет година касније.
Ненад Бркић – директор Звездара театра (1992–1998)
Фото: Слободан Иветић