Први пут сам завирила у неко позориште седамдесетих година прошлог века. Професорка руског језика, симпатизер позоришне уметности, набавила је улазнице за неку представу на Малој сцени Српског народног позоришта у Новом Саду „Бен Акиба“ и моју генерацију тек уписаних гимназијалаца обрадовала и упутила у још један диван нов свет.
Милена са колегама из Звездара театра
Позориште сам до тада замишљала као грчки Епидаурус на Пелопонезу и изненадио ме скроман ентеријер овог позоришног здања. Не сећам се коју сам представу тада гледала, јер сам их касније ту доста одгледала, али је остало сећање на магију сцене, коју сам тада осетила. Позориште ме рано очарало и никада ме, срећом, није разочарало, да пожелим да га избацим из свог живота.
Прве године рада Звездара театра су посебне и непоновљиве. Ово позориште је никло из срца заљубљеника у „даске које живот значе“. Колективни дух запослених у Дому културе „Вук Караџић“, у којем је Звездара театар одживео прве године свог постојања, тада је донео добробит инспиративном ударничком раду. Сви смо радили све и нико се никада није жалио. Позориште нас је покренуло и представе смо дочекивали с радошћу, увек спремни да улетимо у ватру и одрадимо све што треба.
УМЕТНОСТ КАО СИНОНИМ ЗА СЛОБОДУ
Одувек мислим да ме небо наградило запослењем у позоришту. Уметност ми је синоним за слободу и у позоришту сам се осећала неспутано, испуњено, свој на своме. Слободан човек, непритиснут императивима неразумних, може све, па ми је било лако посветити се позоришту. Трудила сам се да озбиљно и тихо испраћам радни процес театра, да послушам увек паметније од себе, од којих сам цео живот учила, да будем ту кад треба.
Годинама се доста тога у позоришту променило, а понешто је остало исто. Позориште је променило статус, од сцене Дома културе постало је градско позориште, буџетска установа. Брзи развој нових технологија омогућио је и бржу, лакшу и једноставнију комуникацију са публиком, пласирање и доступност информација, транспарентност рада, online куповину улазница, могућност гледаоцу да прати све позоришне садржаје, да преноси своје сугестије или примедбе. Позориште се „уселило“ у домове своје публике.
Објаснићу један сегмент нашег рада некада и сад. Сада давних осамдесетих на улазнице за само једну представу смо морали ручно излупати 2715 печата , сваког месеца смо тако губили сате и сате. Публика је после губила своје време на набавку улазница. Сада притиском на тастер убацимо представу, а гледалац код куће себе обрадује купљеном картом за место у сали на којем хоће да седи и представу коју жели да одгледа. Шта се није променило? Није се променила пријатељска атмосфера у позоришту, позитивна енергија, без које и нема позоришта и однос друштва према овој битној, а често маргинализованој делатности.
СРЕЋОМ, ПОЗОРИШТЕ ЈЕ СВЕ ТО НАДЖИВЕЛО…
Чини ми се да је преломни тренутак у историји овог позоришта издвајање из Дома културе „Вук Караџић“ 1990. године. Првих шест година позориште је третирано као инцидент. Многољудни програмски савет, који је тада одлучивао о програму тадашње звездарске сцене, био је састављен од представника друштвене заједнице и неколико запослених. Постављању на сцену сваког комада претходиле су вишечасовне расправе о подобности овог или оног лика, реченице, реплике, костима, погледа…Цензура је била у то време моћно средство политичке контроле истине. Срећом, позориште је све то надживело, штрајком позоришта у Србији, добило статус градског позоришта, чији су оснивачи тада били Скупштина Града Београда и Удружење драмских уметника Србије.
Увек сам волела маргине, тишину и мир, па ми је и рад са друге стране сцене баш пријао. Радо сам учествовала у позоришном животу, учила, изучавала, присуствовала стваралачким процесима без експонирања и треме. Звезде су на сцени, а ја сам се увек осећала као сателит, ту си негде, верно пратиш и не сметаш. Надам се да сам успела у томе.
ЉУДИ КОЈИ СУ МЕ ИНФИЦИРАЛИ СВОЈОМ ИЗУЗЕТНОШЋУ
Многи су обележили мој рад у позоришту. Срећом, имала сам увек од кога да учим и кога да слушам. Наш највећи живи драмски писац Душко Ковачевић ме инфицирао својом поетиком и скоро ми променио укус за лепу реч. Душко је позориште, визионар, лепорек, мудар, посебан и имала сам срећу да га слушам и са сцене и иза сцене. Срећна сам и што радим са Јасном Новаков, изузетним човеком и радником. Паметна, неуморна, посвећена, праведна, добронамерна, толерантна, топла, изузетна! Свануло ми је откад је с нама, јер нам је вратила ентузијазам и атмосферу у колектив, после периода кризе. Захвала сам на оптималној атмосфери за рад и својим колегиницама и колегама: Мири Поповић , Даци Жугић, Ољи Тиосављевић, Драгиши Ћургузу, Мишку Бујишићу, Николи Јововићу, Душку Ашковићу, Миши Димитријевићу, Марији Латиновић, покојном Драгану Марасу…Ненад Бркић је посебно обележио мој рад, с њим сам се умела посвађати, увек „радно“, али сам и од њега доста научила, иако ми је и данас остао енигма.
Увек сам волела маргине, тишину и мир, па ми је и рад са друге стране сцене баш пријао. Радо сам учествовала у позоришном животу, учила, изучавала, присуствовала стваралачким процесима без експонирања и треме. Звезде су на сцени, а ја сам се увек осећала као сателит, ту си негде, верно пратиш и не сметаш. Надам се да сам успела у томе.
Премијера „Клаустрофобичне комедије“ 6. новембра 1987. године, мени је један од значајнијих догађаја у овом позоришту. Успешна поставка овог антологијског Ковачевићевог комада, сцену Звездара театра је обукла у прави позоришни костим и открила путоказ за опстанак позоришта. Присуство Душана Ковачевића у позоришту као аутора и директора је драгоцено и за ово позориште и за српски театар уопште. Овом позоришту су отада, сигурна сам, позоришне птице пропевале.
Ковачевићев професионалац, Лука Лабан у истоименој драми, на једном месту каже: „Говори тише, да те чујем“ ми је омиљени цитат, ваљда зато што не волим заповедничке императиве. Опет, Лука Лабан каже много тога што је истинито, па и ово: „Код њих нема „али“. Има само или-или. Или си њихов, без обзира што ти мислиш да ниси, или стварно ниси, па те нигде нема, једноставно не постојиш…“ Цибра, јунак Горана Стефановског у комаду „Тетовиране душе“, каже: „Да се кока кола звала ћоћа ћола, ћурац би је неко пио.“
Данило Бата Стојковић као Лука Лабан у Професионалцу
Сећам се, у време бомбардовања у акцији „Милосрдни анђео“ НАТО пакта 1999. године, београдска позоришта су изводила представе гратис. Ми би унапред одштампали 407 улазница и отварали благајну у једанаест сати да их поделимо људима, који су од ујутру стрпљиво чекали у реду да се некако домогну тих улазница. Једном сам отворила благајну, ред се брзо збио у гомилу, јачи су се пробили до самог шалтера и настала је грабеж. Улазнице су „плануле“ за неколика минута, а незадовољна публика је окупирала благајну. Морала сам да искочим кроз прозор и да побегнем у позориште, испраћена љутитим грдњама: „Курва, она је крива за ово!“
Присуство Душана Ковачевића у позоришту као аутора и директора је драгоцено и за ово позориште и за српски театар уопште. Овом позоришту су отада, сигурна сам, позоришне птице пропевале.
О ауторки
Милена Симуновић је у Звездара театру од његовог оснивања 1984. године. Тада је радила као референт за радне односе, а данас као шеф рачуноводства брине о раду позоришта у свом домену. Милена радо истиче да је, између осталог, захвална позоришту на људима са којима ради…људима који су је инфицирали својом изузетношћу!