Лена Ковачевић је музичар са једним од најлепших вокала на нашим просторима. Она поседује неoспорну лепоту и невероватну непосредност у комуникацији. Одрасла је у позоришту и Звездара театар јој је као друга кућа, у којој ће 10. и 16. новембра одржати концертно вече. Тим поводом смо са Леном разговарали о њеним првим сећањима, најупечатљивијим моментима и доживљајима који је вежу за Звездара театар.
Која су најранија сећања која те везују за Звездара театар?
Прва сећања „досежу” до премијере али и понеке пробе за татину представу „Професионалац“ и „Урнебесну трагедију”. Дивила сам се целој глумачкој екипи, тексту али и мирису позоришта. Моји родитељи памте да сам им то рекла када сам први пут долазила. Тај мирис сцене и позоришта у Звездари и данас волим.
Шта је то што Звездару издваја од других позоришта?
Мислим да сам објективна кад кажем да је Звездара театар једно креативно позориште које је увек било кућа глумаца и врхунске уметности. О Звездариним представама се прича, оне трају више сезона и за њих су карте углавном распродате. Оно је под својим кровом имало и има највеће глумце са овог поднебља, који су у Звездари видели баш то – своју другу кућу.
Зашто мислиш да је позориште важно?
Позориште је душевна храна и потреба. У позоришту настаје адреналин и магија тренутка који се не може вратити и поновити. Филмска уметност и телевизија су нешто сасвим друго. Порука за оне који можда немају навику да иду у позориште – важно је направити први корак.
У ком узрасту се стиче љубав према позоришту?
Од најранијег детињства и дечијих представа.
Можеш да нам опишеш најемотивнији моменат који памтиш из Звездара театра?
То је била премијера представе „Лари Томпсон, трагедија једне младости”, последња сцена Милене Дравић и мог кума Боре Тодоровића уз песму „Show must go on”. Нешто необјашњиво.
Често чујемо и читамо да је Звездара твоја друга кућа. Шта је, по твом мишљењу, стуб те куће која постоји скоро као и ти?
Стубови Звездаре су запослени који раде на чувању квалитета, сјајни текстови и глумачке звезде. За мене је позориште заиста као друга кућа, јер је природа посла мог оца подразумевала да сваки одлазак у позориште буде место на којем смо се фантастично дружили са пријатељима и фамилијом.
Када бисмо једну твоју песму искористили као музику за неку од представа у Звездера театру, волела би да то буде која представа? И коју нумеру би нам уступила?
Песма која иде сјајно јесте песма „Сан”, чији спот је и сниман у Звездари. Текст је писао тата, а музику Владимир Марковић, сјајан композитор и наш велики пријатељ, који је много компоновао за позориште.
Да ли је у твом детињству било снова о бављењу глумом, или можда писањем? И да ли би се опробала у томе (ако већ ниси)?
Нисам никада маштала да се бавим глумом и да није музике никада се не бих нашла на сцени. Чињеница је да је мој кум Бора Тодоровић желео да ме спрема за Академију, волео је моја завитлавања и имитације, и ако смем да кажем да је причао да сам рођена глумица.
