Милена је седела у белој кожној фотељи, у нечему блиставом. На малом столу поред ње била је постављена елегантна кутијица са Добричиним прстеном, који ће се ускоро наћи на њеној руци. „Милена Дравић. Ах… Милена… Чаробница!“, на опаску Воје Брајовића проломиле су се овације салом Звездара театра.
Милена припада другој планети
Тог дана, неки од најречитијих, најталентованијих и најфасцинантнијих људи из света позоришта и филма употребили су своје најлепше речи да опишу неухватљиву харизму глумице, која деценијама није само највећа глумачка звезда ових простора, већ и звезда водиља. Јасно, нису успели. Бар не до краја.
У читавом једном народу, више од пола века суптилно су расли дивљење, поштовање, одушевљење и љубав према тој једној жени у блиставом. Притом, тај један народ није било какав народ. То је народ који је око мало тога пристао да се сложи, а да бар три пута не промени мишљење у последњих педесетак година. Али Милена припада другој планети. Пред њом правила необичног балканског темперамента нису уопште применљива.
Фото: Blic.rs
Свако од нас има неки врло личан и врло танан разлог због ког воли Милену Дравић. Неретко, волимо је на начин на који се може волети само нешто невиђено и узвишено. Попут многих мојих исписника, расла сам уз њене очи. То су једине очи које бих икад могла да поредим са очима моје мајке. Никад пре и никад после нисам видела тако топле очи, тако блиске, тако пуне љубави и живота.
Милена кад рашири руке, она отвори и срце
Она јесте Чаробница. Та једна реч, коју је господин Брајовић сасвим спонтано изговорио на почетку свечаности, можда је најпрецизнија дефиниција феномена попут Милене Дравић. Чаробница! Без њене магије као да смо мало залутали за ових неколико година. Било је довољно да стане пред публику и рашири руке, да све поремети. Кнедле у грлима чак и најукрућеније господе постале су неподношљиве. Милена кад рашири руке, она отвори и срце. Убрзо смо сви тапшали и плакали, и то од лепоте. Вратила нас је све на почетна подешавања.
И сама је попут врхунског уметничког дела импресионизма. У њу се може гледати сатима, а да не досади. Као што само врхунска лепа уметност може, Милена активира некакве рецепторе у мозгу, срцу и души човека. Чини нас бољим људима, племенитијим и свеснијим лепоте.
Како онда сместити Милену Дравић у речи? Како јој објаснити, тако детиње скромној, колико нам је пружила као народу и колико смо јој захвални? Како јој показати колику нам је почаст приредила тиме што смо је после дужег времена поново видели? Како је убедити да похвале које је чула нису биле ствар пристојности, нити само изрази љубави драгих колега који је дуго познају, већ тек покушај титана уметности да кроз реченице материјализују оно што стоји у срцима свих нас? Вероватно то није могуће. Али покушаваћемо још. Имамо за кога.
О ауторки
Миљана Нешковић је новинарка и читатељка, која је у позоришту још давних дана пронашла своје место под сунцем.