Позориште опстаје више од два и по миленијума. Преживело је смене цивилизација, ратове, егзодусе и све идеологије. Деведесетих година прошлога века је беснео рат на простору бивше Југославије. У тој крњој Југославији, погођеној санкцијама, касније и ратом на Косову и Метохији, те бомбардовањем, позоришни ствараоци су склониште од репресије, уличног и медијског насиља, од мржње и политике деструкције, проналазили у позориштима, позоришним бифеима, да би с времена на време изашли на улицу да буду са својим народом. Тих година позориште је опстајало и радило захваљујући ентузијазму уметника. Без динара, само за публику и на радост публике.
Пун џак пара – марка и по
Криза је у Звездару стигла нешто раније, јер смо ми деведесете одвајали позориште од Дома културе. Након тога је дошла хиперинфлација, ратови и на крају бомбардовање.
Можда је најтежа била та 1990. година кад смо се одвајали од Дома културе „Вук Караџић“. Тада нас је било двадесет осам запослених у Вуку. И још увек је било самоуправљање. Ми се скупимо да одлучујемо: Четрнаест на једној страни, а четрнаест на другој страни. И онда никако не можемо да се договоримо ни око чега. Јако тежак период. Емотивно тежак.
Пар година касније дошла је хиперинфлација. Карте смо продавали, а имали смо само једну касу. И та каса се није могла затворити од чекова и од тих безвредних новчаница. Рецимо, увече у девет се броји пазар, а ујутру већ не вреди готово ништа. Хонорари су били пет марака, три и по, две и по марке… Људи су доста користили чекове. Пуна соба чекова. И кад ти чекови стигну на наплату, то ништа не вреди. На крају смо тај безвредни папир бацали, али људи су ипак долазили, и позоришта су била пуна.
Највеће гужве су биле за време бомбардовања. Ја сам деведесет девете радила на благајни јер је колегиница са благајне отишла за Брисел. Сећам се да само други дан бомбардовања нисмо дошли на посао. Већ сутрадан је стигло наређење да одштампамо карте. Ја одштампам 403 карте, и делим по две. Кад је народ укапирао да је то џабе, онда се направи ред до Лиона. У том реду жене штрикају, донесу столичице, хеклају, нешто раде. Ја буквално за два минута поделим 403 карте, а онда крену псовке. Једном сам отворила прозор и искочила. Бежим главом без обзира. Они за мном трче и хоће да ме задаве, вичу: „Лопови, лопови...“ Позоришна публика хоће да ме бије! Али тада смо се некако најлепше дружили. Сваки дан смо долазили у позориште, окупљали се, дружили се, причали, доносили храну, пили... Упркос свему, та 1999. година је мени остала у лепом сећању.
Милена Симуновић, рачуноводство Звездара театра
(одломак из публикације На радост публике, аутора Владимира Ђурђевића и Марка Мисираче)