Позориште воли аплауз. Аплауз је признање за труд и таленат, охрабрење, подстицај, али и потврда да су актери на сцени и иза ње успели да се повежу са публиком. Аплауз није само звук пуког одобравања, већ и снажан и дубоко симболичан израз којим се манифестује сва лепота односа који су извођачи на сцени и публика у сали успели да остваре кроз једно уметничко дело.
Као активни учесници у стварању овог уметничког израза сви смо, бар једном, доживели да аплауз прерасте у овације које трају и по неколико минута. Тренутак када један гледалац у публици стојећи поздравља глумце, готово сигурно ће се попут таласа прелити на остатак гледалишта.
Фото: Јаков Симовић
Овације и катарза
Овације су најчешће резултат катарзе кроз коју глумци и публика заједно пролазе током извођења представе. Катарза је појам који потиче из грчке трагедије, посебно из радова Аристотела, а означава емоционално прочишћење или ослобађање које ликови и публика доживљавају током драмског дела.
У Звездара театру волимо да овај моменат означимо као “легендарни тренутак“, јер је непоновљив, јединствен доживљај који по свом интезитету може да вам пружи простор за емотивно ослобођење.
„Оволико нисам аплаудирао ни на утакмици“, „Не знам колико само се пута засмејао и заплакао. Ово је такво играње емоцијама, да нисам знао где сам паркирао“, су само неки од утисака које смо забележели од наше публике након одгледане представе. И те утиске смо такође сврстали у „легендарни тренутак“, као и видео који следи, а којим ћемо покушати да вам пренесемо управо моћ позоришне катарзе. Аплауз је из једне од наших представа која се готово увек заврши овацијама.
Исцелитељска моћ позоришта
Не смемо заборавити да позориште поседује неисцрпну лековиту моћ која се огледа у способности да лечи душу, подстиче интроспекцију и емпатију међу људима. Гледање представе може изазвати радост, тугу, страх или одушевљење, пружајући гледаоцу могућност да истражи широк спектар својих емотивних реакција. Ово емотивно прочишћење може имати и терапеутски ефекат, ослобађајући нагомилане емоције и доприносећи емоционалном балансу.
Кроз ликове и њихове приче, гледаоци се сусрећу с различитим аспектима људског искуства, било да су то изазови, радости или трагедије. Ова рефлексија на животне ситуације може пружити гледаоцима перспективу, подстичући их да размишљају о властитим животима и доносе позитивне промене.
Пре пет година смо у Звездара театру организовали акцију „Позориште је и моја кућа“. Циљ акције је био да инклузијом штићеника програма "Лице улице" и Сигурне куће у културна дешавања у позоришту, Звездара театар постане њихова кућа у којој се осећају пријатно и добродошло. И изнад свега утиче на њих да донесу позитивне промене.
- Изаћи из свог света у нови свет, свет нових улога, које у ментални простор појединца уводе садржаје који су боље ментализовани, свакако је искорак ка бољем менталном здрављу. Онима који живе у свету унутрашњег хаоса и страха, позориште нуди могућност нове обраде тог света, кроз развијање симболичног и сублимативних канала. Свет позоришта је свет сублимације, а сублимација значи активирање оних делова личности који су задужени за реалнији однос са спољним светом. На тај начин унутрашњи, застрашујући свет постаје мање наметљив, мање болан и мање страшан. – објашњава нам доктор Игор Радосаваљевић, психијатар на Клиници за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“.
Ликови који се суочавају с трагедијама, моралним дилемама или животним прекретницама постају средство преко којег гледалац може истраживати властите емоције, суочити се с личним страховима или пронаћи утеху у заједничком искуству.
Театар као ескапизам
О четрдесет година дугом позоришном путу који је Звездара театар прошао, сведоче између осталог и запослени који су ту од настанка овог позоришта. Кроз вишедеценијски рад сусретали су се са бројним изазовима који су одредили и даљу судбину театра под звездама. Сви они слажу се у једном: да су позоришне сале биле најпуније када су друштвене прилике биле најтеже. Ако се осврнемо само на неколико претходних година, сведоци смо огромне жеље публике да се представе играју и током короне, а затим и сто постотном попуњеношћу позоришних сала након поновног отварања врата театра. Како можемо да објаснимо ову потребу за уметношћу у тренуцима када су друштвене околности најтеже? Чини се да са порастом колективне неизвесности и проблема, појединци или групе људи прибегавају неком сигурнијем месту које ће им пружити утеху бар на два сата током трајања представе.
- Као што сте и сами приметили, повећано интересовање за позориште и уметност уопште, током друштвених криза, може бити нека врста ескапизма. Уметност може да донесе утеху, да одагна лоше мисли, да понуди неактуелан, али релевантан садржај. Наравно, уметност може и да нагласи актуелно друштвено стање, али чак и тада, човек се осећа боље, јер је своју тескобу поделио са још неким – са уметником, са уметничким делом, са осталим „конзументима“. Позориште је свакако посебно у односу на друге уметности. Позоришна представа доноси причу која нас за тренутак одваја од наше свакодневице, а чак и када се у њој препознамо, може бити извор катарзе. Током короне, одлазак у позориште имао је можда и функцију да нас „подсети“ да је све у реду... да није баш све отишло дођавола. – каже докторка Александра Павићевић, антрополог и научна саветница у Етнографском институту САНУ.
Душевна храна
Пуне сале, распродате представе, чекање у редовима за улазнице, трка за „картом више“ у београдским позориштима, неверица код публике да не могу доћи до карте по неколико месеци... Да ли је ово универзалан начин да се појединци и групе „заштите“ од преплављујућег осећаја тескобе и јесмо ли као друштво у томе изузетак?
- Мислим да је то контратежа агресији масовне, популарне културе која прети да нас потопи. У односу на то, треба нам још више позоришних представа и других програма који би се могли одвијати на позоришним сценама, попут радионица, разговора и слично. Ово посебно важи за унутрашњост Србије. Малобројни су градови који имају богату културну понуду: Београд, Нови Сад, Ниш... у осталим градовима влада прилична чамотиња. – објашњава Александра, подсећајући и на ритуалну улогу позоришта и њен значај за појединца.
- Не само да у својим коренима има религијски ритуал, сам одлазак у позориште за позоришне сладокусце, представља ритуал по себи. Од мојих руских пријатеља чула сам да, упркос оскудици која је владала током комунизма, љубитељи позоришта никада нису одустајали од редовног праћења репертоара. Иако често гладни и лишени основних животних потрепштина, облачили су своја најлепша одела и одлазили у позориште по „душевну“ храну. – закључује наша саговорница, додајући да је задатак уметника да сачувају границу између онога што јесте и онога што само имитира уметност. „Уметност је стваралаштво које буди и подстиче креативне људске потенцијале. Са друге стране је забава, чулни надражај, спектакл који те потенцијале успављује.“
Следећи пут када обучете своје најлепше одело, сетите се шта све позориште може да вам пружи и припремите дланове. Да забриде од аплауза, или једноставно, да их угрејете у нечијим драгим рукама и стиском покажете да ће све бити у реду.
Наша врата ће вам увек бити отворена...
Аутор: Слађана Николић
