Не знам да певам, иако много волим, па певам себи за душу и повремено док ме колеге не опомену да сам „овог пута баш озбиљно исфалширала“. Немам ни неки посебан осећај за ритам, а волим да играм. У кафани устанем макар и сви седели за столом. Нисам ни добар писац, ваљда сам се зато у претходном животу бавила економским новинарством, где је важна информација и јасноћа аргумената, а мање моје сматрање на неку тему…
Отуд и моја фасцинација креативцима сваке врсте и наравно глумцима, који сваку емоцију коју имам или нисам ни знала да имам, изнесу тако верно. И певају и играју и још запамте толико текста! И зато се увек гласно смејем кад направе неки гег, добру шалу, кад импровизију, алудирају на актуелне теме, плачем и није ме срамота, јер верујем да је то награда и мени и њима за посебну емоцију коју разменимо у тих сат, два. И позориште је одувек тако деловало на мене… додуше тако је са добрим представама, али не одлазим ни са оних лоших.
Међутим, од пре готово три године, откако је фирма у којој радим, Јапан тобако, била покровитељ извођења Балканског шпијуна на јапанском језику, Звездара театар је за мене и више од позоришта. Сваку институцију чине људи и мене су кроз сарадњу са људима из Звездаре, „купили“ људи. Након и више него успешног извођења Шпијуна, у сарадњи са Асоцијацијом тумача српског знаковног језика и Градском организацијом глувих Београда, Јасна Новаков и Зоја Павловић су покренуле акцију „Да чујемо позориште” намењену глувим и наглувим грађанима.
Из представе „Савршен крој” која је преведена на знаковни језик
У првој представи „Чорба од канаринца” глумио је Љубомир Бандовић и сам глув на једно уво. На крају представе, Бандовић је нову публику поздравио аплаузом на њиховом језику – махањем обема рукама уместо класичним аплаузом и одједном је на секунд, два у позоришту кад је иначе најгласније, завладала потпуна тишина. Видело се само тридесетак руку како машу и остала публика како помало збуњено гледа час ка сцени, час ка необичном призору.
Од тада је кроз Звездару и кроз позориште у Сенти где се налази фабрика Јапан тобака, а где се у оквиру акције играо Савршен крој, прошло 1.000 глувих грађана, одиграно је 20 представа, више од 100 мојих колега и чланова њихових породица је учествовало у акцији и за две године нити један једини глумац није пропустио прилику да поздрави и да се захвали новој публици. Кажем новој публици, јер сем спорадичних и једнократних иницијатива, никад овако организовано и систематично наши глуви суграђани нису били редовна публика у било којем домаћем позоришту. За многе од њих у већ зрелим годинама, ово је била прилика да први пут буду у позоришту, а за неке први пут уопште на неком културном догађају.
И зато је за мене Звездара и више од позоришта, јер не памтим да ме је ишта у послу гануло тако као та прва представа. Срећна сам што сам својим суграђанима улепшала и обогатила живот бар у некој области. Акција се ове године проширује на нове групе маргинализованих суграђана под називом „Позориште је и моја кућа“. Унапред се радујем сарадњи са директором Звездаре, Душаном Ковачевићем, сјајном Јасном и Зојом, Слађом, Миленом, Миром…
О ауторки
Снежана Кривокапић је задужена за екстерне и интерне комуникације и улагање у локалну заједницу у компанији Јапан тобако.
Претходно је радила као новинар у дневнику „Блиц” и недељнику Ekonom:east.