„Оно што ме одувек фасцинирало је што се живот представе може поистоветити са правим животом, од почетка, па нажалост и краја. После увежбаног текста, глумци се спуштају на сцену, укључује се сценографија, техника...али некако, на самом крају припрема, као шлаг на торти су костими, који дају колорит представи.” - овако у разговору за сајт Звездара театра, између осталог говори наша гардероберка, Јелена Дуњић, која нам је помогла да представимо професију гардеробера у позоришту. Јелена је у Звездару дошла још у студентским данима и део је наше галаксије легендарних тренутака од 1996. године.
Јелена са колегама и глумцима представе Тре сореле (прва с десна); Фото: Јаков Симовић
Како си почела да се бавиш овим послом и како би га описала?
Стицајем околности сам се нашла у "улози" гардеробера. Наиме, у студентским данима сам радила као разводница, када су се појавиле представе са већим бројем глумаца, костима и доста промена у представи, па су самим тим изискивале и више гардероберки.
Недавно сам нашла писане белешке за представе које више нису на сцени са сценоследима, променама костима... Бити гардеробер значи преданост, одговорност и спремност да помогнеш другима. О костимима се треба бринути, чувати их за што већи број играња, прати, слати на хемијско чишћење, а постоје и осетљиве ствари које се и ручно перу. Када су епохе у питању буде и штиркања крагни, еполета, машни. Ту је мноштво детаља - дугмад за манжетне, цилиндри, чипке, рукавице...
Како изгледа припрема за извођење једне представе из угла гардеробера?
Оно што ме одувек фасцинирало је што се живот представе може поистоветити са правим животом, од почетка, па нажалост и краја. После увежбаног текста, глумци се спуштају на сцену, укључује се сценографија, техника...али некако, на самом крају припрема, као шлаг на торти су костими, који дају колорит представи. Наравно, тензија расте и кулминира како се приближава премијера, да све буде потаман. Невероватно је како се коцкице слажу као у мозаику и то вече када први пут уђе публика у салу - почиње живот! Ми се осећамо као бабице, фигуративно, које су помогле да се представа роди.
Ако би морала да издвојиш један од најзахтевнијих/најизазовнијих пројеката на којима си радила у Звездара театру, који би то пројекат био?
Најзахтевнија представа коју сам радила је „Конзулска времена" која је имала 19 глумаца, много костима и промена, комад са епохама. Радило је нас три да бисмо све стигле.
Рад на којој представи ти је био најизазовнији и зашто?
Најизазовнија ми је била „Несврстана страна музике" у којој сам поред обиља костима, имала и појаву на сцени, односно тачку, где сам, увек добијала аплауз и громки смех. Јесте да је срце убрзано лупало сваког пута, али је заиста био изазов.
Фото: Владан Делић
Којих ситуација се најрадије присећаш из рада са глумцима током свих ових година?
Ситуација је било много. Било је задовољство наћи се у близини велике Милене Дравић, Пере Краља, Бате Стојковића, Боре Тодоровића, Злате Петковић, Манде...Најдуже сам радила, 12 година, у представи „Добродошли у Србију". Рад са Драганом Гагијем Јовановићем и девојкама ми је заиста обележио најлепши период, пун емоција. Много смо путовали, имали гостовања по Србији, Републици Српској, до Беча. Та дружења, смех и песме се не заборављају. Управо то нас је и држало на окупу толико година.
Наравно било је и стресних ситуација које се непредвиђено десе на сцени, од одшивања костима, пуцања штикле, дугмади или рајсфешлуса. То је моменат сналажљивости и правих решења, да би глумац могао да настави без стреса. Занимљива ситуација је била на представи „Гозба", када је Олга Одановић закачила на ексер на сцени и буквално отцепила комад тканине на војном комбинезону и то у пределу задњице. Њена способност да у том тренутку засмеје публику својом духовитошћу и да настави представу као да се ништа није догодило, ме заиста одушевила.
Знате, на ФДУ-и постоји термин „лични простор", раздаљина између две особе од 50 центиметара. Посао гардеробера често налаже улазак у тај простор и помоћ при облачењу захтевних костима. Имате глумаца који вам се тотално предају, за разлику од оних који мисле да све могу сами. Поверење се стиче радом и искуством, па и они мало бојазнији вам се временом предају.
Који су најзначајнији кораци у твом послу, а који директно утичу на припрему једне представе?
Најзначајнији кораци су савесност и одговорност. Битно је да по завршетку представе припремите костиме за прање, санирати и поправити, ако је потребно, да би следећу представу сачекали уредно. Дешава се да глумци промене тежину, па се костим коригује.
Како би најједноставније представила посао којим се бавиш некоме ко и не размишља о томе да представу не чине искључиво глумци, костими и сценографија?
Костимограф и гардеробер су саставни део представе. Гардеробери продужавају живот костиму, чувањем и одржавањем. Искрено, за оволико година искуства, слободно могу рећи да је одлика професионалаца управо у сажимању колектива. Јер се не могу издвојити, нити потценити ни један у ланцу, од глумаца па до мајстора светла, тона, сценографа, декоратера, реквизитера, инспицијента, суфлера, шминкери, нас гардеробера. Глумце публика види, док ми нисмо изложени очима јавности, а доприносимо подједнако. Зато је и постојала драж плејаде глумаца који нису више међу живима, који никада нису хтели да издвоје никог из екипе. Буквално је било сви за једног један за све. Данашња хиперпродукција је то мало деградирала, али нећу да кварим утисак о позоришту које обожавам!