Најискреније приче, оне људске, па и ове новинарско-људске обично настану спонтано. Идеја да се овај интервју деси никада није била упитна, једино је било питање када. Договарали смо се неколико месеци безуспешно, што телефонски, што мејлом...а онда ме једног јутра пут навео кроз Кнез Михаилову, кроз коју ретко пролазим. И тако се десио овај разговор, у простору који осликава лик и дело нашег саговорника, Јакова Симовића, у Центру за промоцију стваралаштва и студију визуелних уметности Застава је пала на нас (искрена препорука да га посетите). И коначно са Јаковом причам седећи једно преко пута другог, не тражимо се кроз ходнике и сале Звездара театра. Чај, кафа, цигарeте и „наш Јаков“ о сценској и позоришној фотографији, изазовима, спознањима, задовољству кроз рад са глумцима, редитељима и колективом Звездара театра...
„Први пут сам дошао у Звездару преко магазина Глорија, да фотографишем Вече са Матијом Бећковићем. То је био и мој први сусрет са позоришном фотографијом. Оно што је било најинтересантније кроз рад је да направим однос између представе и посматрача, и ту ми се заправо први пут десило да могу да видим посматрача (публику) и њих на бини (глумце) у истом кадру. Након тога је кренула стална сарадња са Звездаром. Било је изазовно одвојити актере на сцени од саме публике, јер глумци осећају присуство публике, али се она на фотографији не види. Та разлика између филма и позоришта, односно моменат како глумци успеју да се дистанцирају од публике која је на метар од њих је мени била најфасцинантнија и кроз објектив. Самим тим сам и ја морао да правим универзалне сцене кроз фотографију, да направимо као да посматрача нема. Испред свих тих фотографија које направите је публика – а то се не види. И то је у ствари оно што је најинтересантније...то ми је први утисак сусрета са сценском фотографијом“, објашњава Јаков.
Пре позоришне фотографије се бавио шест година фотографијом за магазине...али оно што је интересантно је како је најпре почео да се бавим нечим сличним – концертном фотографијом.
„Опет има тај однос са пубиком, правиш атмосферу величања оног на бини наспрам публике. Зато је некако било логичан след догађаја да следећа буде позоришна фотографија“, додаје.
Тренутак сензације
Док покушавамо да се присетимо тренутка у ком смо га први пут ангажовали, отворила су се сећања на неке друге, њему важније моменте.
„Тренутак када сам спознао себе у једној слици. Највеће проживљавање мене кроз моју фотографију се десило управо у позоришту. И први пут сам тада био у својој слици. То се десило са Милутином. Ту се догодио, како ја волим да кажем, тренутак сензације – док сликам постајем део тога, „ушао“ сам у слику, нисам био иза фотоапарата. Направили смо атмосферу за снимање плаката за представу, а имали смо мало времена за само фотографисање. Створили смо атмосферу магле, дима, једног војника...И одједном ја више ту не видим ни Милутина, ни Ненада Јездића, ослободио сам се свих неких стега које су могле да ме заробе. Снимање је трајало 15 секунди и ми смо заједно за тих 15 секунди у тој атмосфери направили слику која је мени променила живот!“
15 секунди за слику која је Јакову променила живот: портрет Ненада Јездића у лику Милутина Остојића (из представе Књига о Милутину)
У ком смислу? , уследило је питање.
„Први пут сам био тамо негде заједно са њим! То је најлепше искуство које сам доживео кроз фотографију – тај тренутак у ком није постојало ништа изван мене, овај живот није постојао овакав какав јесте. Потпуно сам био изван свега...“
„Је л можемо онда да закључимо да ти је то снимање посебно пријало?“
„Пријало ми је повлачење у ту атмосферу. Имате Милутина као лика, па његове речи, а онда и његову енергију која те увлачи у себе. И кад сам радио фотографију и када сам гледао ту представу ја сам био тамо. Он уме да те одведе тамо негде.
Али обожавам и атмосферу представе Тре сореле - жуто светло у хладној кући. Та атмосфера је рецимо мени феноменална. Волим њену енергију, јер волим мистерију коју има...сценографски ми се јако свиђа и одоговара ми. Потпуно другачији принцип је код Књиге о Милутину, јер немате такву сценографију...док гледате Милутина ви видите да у једном тренутку снег пада рецимо иако снега нема, док код Сорела осећате ту мистичну ноћ. И то је најлепши део позоришта - да сваки сегмент представе може да дочара атмосферу.“
Хватање тренутка
Када радимо на представи потребни су нам и портрети глумаца, док је сцена посебна целина, прича за себе. Причали смо о изазовима и специфичностима једног и другог формата.
„Обоје је изазовно и другачије. Портрети су важни јер морају да прикажу глумца, али из лика који игра. У тим кавер фотографијама не треба да буду из лика, ни сцена из представе, али морају да се осете и лик и глумац. И ви заправо ту правите једну шизоидност. Важно је да је она/он, али она/он из тог лика – где ви видите и на пример Нелу Михајиловић и лик професорке који тумачи. Док сликате представу је једноставније. Ту знате шта радите, али оно што ту јурите је опет посебност која се заснива на томе да морате да ухватите тренутак! Морате да знате о чему се ради у представи, да је сагледате из више углова, морате да некако публици не дате тачне одговоре, већ да је заинтригирате том неком сценом коју сликате. Није једноставнија од портерета, јер не треба да буде пуки документ нечега што се десило.
Јаков на снимању портрета за представу Удовица живог човека
И та шизоидност на коју се враћам ме обогатила духом и размишљањем. Јер је све увек различито. Генереално волим највише да сликам глумце, јер они разумеју шта им причате. Они упливају у све те енергије које им редитељи траже. И самим тим ви од њих ту и учите. Учите прво о себи, а онда и о ликовима које тумаче, па њима обогаћујете себе – као када читате књигу“.
„Да ли си у том обогаћивању односно „читању“ научио нешто ново што ти је било значајно за рад на фотографији?“
„Посао фотографа је да препозна и дочара шта људи на сцени заправо желе да кажу. Ту њихову енергију емитујете посматрачу, односно публици. Наравно, нико не може то аспослутно да препозна јер уметност има вишеслојно тумачење код сваког човека и самим тим свако другачије види исту представу. Ви морате да останете верни позоришту и покажете то што представа жели да каже кроз фотографију. Али свакако не можете побећи од себе.“
Историјски важан посао
„Ми у Звездари те од почетка доживљавамо као нашег, као да си некако одувек био ту...је л имаш утисак да смо сви заједно „кликнули“ од првог сусрета?“
„Запослени у Звездара театру умеју јако добро да раде свој посао, јер ми сваки пут створе атмосферу у којој се осећам као да радим нешто историјски важно. Што је у неку руку и тачно. Оно што су мене људи из овог позоришта научили је да морам да будем свестан да радим са највећим људима – глумцима, редитељима и да је то веома важно. Они умеју да вам пренесу баш такву енергију и самим тим је пробуде и у мени. Тај узајамни фидбек и простор за разговор који имамо пред свако снимање, да дам своје предлоге, да их из Звездаре коригују према својим канонима је драгоцено. И обогаћује вас духовно. Оно што ће ме можда заувек држати у позоришној фотографији је то константно учење. Увек је нешто ново и другачије...
Скоро сам добио мени јако важан позив који каже: морамо у историју да идемо. И ја кажем – ићи ћемо. Иако снимање још није ни договорено. Али прилика ће се десити пре или касније. Треба да се уради један портрет који ће остати за сва времена. О томе мислим свакодневно. С друге стране није се указала прилика, и то ми је жао, да сликам представу Воз. Мислим да ту могу доста да се покажем. Увек ме некако она заобилази. Представа постоји и све је уређано око ње, али размишљам да ли бих ја могао некако другачије да је прикажем. Волим и та два глумца (Сергеј Трифуновић и Воја Брајовић), њих двојица су другачији.
Али волим да видим како су то овај посаио радиле и колеге пре мене, како су позориште виделе неке друге очи, како су они то решавали, да ли су они толико размишљали, да ли су се они толико „ложили“ као ја...И када идете кроз ходнике Звездара театра ви видите највеће глумце који су ту стварали, Бата Стојковић, Петар Краљ. Тај вечни живот који вам омогућава позориште је непроцењив. Имам осећај да ћу и ја са њима вечно живети у неком облику. И то је тако дивно и лепо да сте оставили траг. Био сам део нечега што је оставило утисак на човека, што је можда променило човека. Нема драгоценије ствари од тога.“
Део фотографија из представа Звездара театра које је Јаков забележио
Чаробне атмосфере које чекају свој тренутак
Атмосфера и енергија с којом смо водили овај разговор пропорционалне су лепоти фотографија које је Јаков заувек зебележио својим фотоапаратом. Чај и кафу смо попили, цигарете су се на пола угасиле и стигли смо до питања који је следећи корак.
„Да ли се данас, после вишегодишње сарадње са Звездаром, можда отвара пут ка некој самосталној изложби сценске фотографије или је рано да причамо о томе?“
„Рано је. Фотографисао сам неке представе више пута и сваки пут сам их фотографисао другачије. Сликао сам и исте представе са различитим глумцима, биле су алтернације у питању.Ту имате моменат када два глумца тумаче исти лик, а емитују потпуно другачију енергију. Не мењају они представу, али доносе нови живот. Алексанадар (Радојичић) је у Сорелама био ђаволак, а Јован (Јовановић) је баш ђаво. А обојица су феноменални. Али створиле су се неке фотографије које би могле да се уврсте у будућу изложбу, а које сам оставио само за себе. Јенда је рецимо баш из Сорела, када тај ђаво излази на врата први пут и када га Мима Караџић дочекује са пиштољем. Та сцена и атмосфера су рецимо мени биле чаробне. Имам и једну фотографију из Милутина која није искоришћена за плакат. Изложба би се сигурно заснивала на том неком нивоу атмосфере...не би били портрети, него баш сцене које сам само ја видео и препознао као значајне.“
У ишчекивању поменуте изложбе радујемо се новим снимањима са Јаковом у Звездара театру, али и новим разговорима, којима ћемо обогатити себе, као што смо надам се и све вас који сте одвојили време да прочитате овај интервју.
Аутор: Слађана Николић
Аутор фотографија на којима је Јаков: Зоја Павловић
