Сви ми који смо живели последње срећно детињство и најранију младост у (СФР) Југославији упознали смо некад, успут, бар једног симпатичног Босанца. Не оног из вицева него забавног, веселог, брбљивог, доброћудног типа који пуши сарајевски Марлборо, Бонд, Дрину, сарајевску наравно, пије шта стигне (пиву најчешће), испаљује форе на свој и туђ рачун…Све те и такве „босанчеросе” оживео нам је сјајни Андрија Кузмановић улогом Приповедача у новој представи Звездара театра „Осама – Касаба у Њујорку“.
Док води причу од Њујорка до родне Касабе (која може бити сваки град у провинцији и било где на свету баш као код Андрића) и Сарајева, од интернационалне атмосфере савремене Америке у њујоршком кафићу где данас конобарише, па назад у младалачку безбрижност Касабе и Сарајева, до рата који му је заувек променио живот, Андрија нас подсећа да његовог Приповедача знамо из „прошлог живота” и тера да му верујемо и саосећамо с њим. Ни трага у тој глуми од инспектора Плетикосића ког је тумачио недавно у „Сенкама над Балканом”. То говори о великом потенцијалу. Али, ваљда је и он свестан, ако овде стане биће као да није урадио ништа посебно.
И није он једини добар у „Осами”. Заправо, најјаче осећање после гледања ове представе је да, ипак, постоји опасно добра екипа младих глумаца који су право освежење на нашој озбиљно уморној и остарелој сцени. Редитељ Дарко Бајић одлучио се за ризичну поделу без великих звезда и погодио.
Какве роле две девојке – Исидоре Симијоновић (Есма, Венецуеланка манекенка) и Иве Илинчић (Милица, Францускиња уметница) за коју вероватно већина први пут чује, али после овог одлично ће је упамтити. Ту су и одлични Јован Јовановић (Мурат, Рус новинар), Амар Ћоровић (Бајо, Јеврејин Јапи) и маестрални Бранко Јанковић (Мунир, Мексиканац полицајац). Треба их гледати сад! Док су овако млади, талентовани и гладни сцене.
Текст Владимира Кецмановића, настао према његовој књизи „Осама”, је жив, врцав, динамичан, Бајићева драматизација (уз Косту Пешевског) и режија, су допринеле да и представа буде таква. Компликовани временски и просторни скокови решени су савршено чему доприносе и занимљива костимографска решења Драгице Лаушевић и сценографија Весне Поповић.
Представа, иако све време на клизавом терену који може да је одведе у тривијалност и прволопташки јефтини хумор, успева да остане озбиљна трагикомедија са примесама мелодраме и друштвене критике. Нема овде никакве испразне југоносталгије, али има жала и суза за изгубљеним љубавима, кумствима, пријатељствима, животима и једином земљом где онај Босанац с почетка није био странац.
Аутор: Милојко Божовић – новинар