У представи „Kућа“ Звездара театра остварила је прву главну позоришну улогу, док је гледаоци знају из серија „Калкански кругови“, „У клинчу“ и наставка филма „Муње“. Открила нам је зашто су умор и срећа савезници глумачког талента.
После неколико извођења представе пред публиком, глумица Ивана Зечевић (28) је мало опуштенија него уочи премијере када је тресла „целодневна трема“.
– Ово је, ипак, моја прва главна улога у позоришту и толико сам јој се посветила да сам покушавала да пронађем неко правило како тај дан треба да ми изгледа да бих била успешна те вечери. Онда сам схватила да то ништа нема везе, јер се све или деси или се не деси. Осим два правила: да не једем превише тог дана и да мање спавам.
Мање сна! Први пут чујемо за то правило у глуми! И Ивана се смеје својим раздраганим детињим осмехом који ова, заправо већ млада жена, крије иза лица старије тинејџерке.
– Редитељ представе Воја Брајовић ми је рекао да је „умор најбољи пријатељ једног глумца“ и тако ја вежбам неспавање три дана уочи предсатаве.
Што значи...
– Све београдске кафане и сплавови су моји... и онда покидамо!
Фото: Слободан Иветић
Обоје се смејемо Војиним „глумачким правилима“ у нашој интерпретацији, док се полако враћамо причи о представи „Кућа“, првом правом позоришном залогају Иване Зечевић након комада „Лепотица и звер“ који је играла у театру „Бошко Буха“. Споредну улогу, додуше.
– Мени је позориште у досадашњој каријери много недостајало, јер се некако догодило да ме телевизија и филм више узму под своје и откако сам дипломирала чекала сам на овакву шансу. Зато ми је све било толико узбудљиво и ново, од проба преко премијере до аплауза, треме, адреналина.
Тежак процес
Да није било тих серија које је Ивана до сада снимала, не би било ни њеног учешћа у „Кући“. Воју Брајовића је као глумца упознала на снимању „Калканских кругова“, у селу Гараши на планини Букуља.
– Једног дана ми је пришао и питао ме да ли знам да певам и када сам му потврдила, одговорио је „чућемо се“ – сећа се Ивана. – После неког времена послао ми је текст и све је некако ишло лагано и опрезно од тренутка заједничког читања текста до првих проба и дефинитивног добијања улоге.
У то време је Ивана доста радила на снимању серије „Калкански кругови“ и „била сам прилично уморна, баш какав треба да буде глумац за позоришну премијеру, како смо малочас утврдили“. И повремено се питала хоће ли јој се десити то позориште већ једном, после шест година непрекидног рада на филмовима („Муње 2“) и ТВ серијама („У клинчу“, „Група“, „Бранилац“).
„Кућа“ по сценарију Небојше Илића, који игра и једну од три улоге, била је права прилика да се млада глумица упусти у нешто ново, велико, лепо и – непознато.
– Био је то тежак процес за мене, уз стални надзор Воје Брајовића који нам је говорио „ово је лично, али не приватно, ту причу морате да усвојите као вашу, личну“. То је морало да иде постепено и да Воја није био такав педагог и пријатељ, да ме партнери Небојша Илић и Бранимир Брстина нису тако прихватили, као и цео колектив „Звездара театра“ не знам да ли бих успела да постигнем тренутак да ме се лично тиче све што се у представи дешава и да тај осећај пребацим међу гледаоце. Заиста сам имала срећу да стигнем међу такве људе и у такав колектив.
Сигурно место
Изгледа да је поред умора за глумца и срећа јако важна. Срећни умор.Та срећа је била важна и много је допринела да Ивана, у сигурном окружењу, постане права мала чигра на сцени, глумачки акцелератор која пева, игра, воли, тугује и радује се.
Ивана игра девојку из чије рањивости се рађа бунт, која представља спону између њеног оца и деде, уз стално осећање изгубљености након недавне мајчине смрти. Постаје, на неки начин, стуб те мале породице која је и физички у лимбу, између Канаде у којој живе и Србије којој желе да се врате. Оцу Канада одговара и мисли да је то земља будућности за његову ћерку. У тренутку када добија нови посао на другом крају те простране земље, ћерка не жели да иде тамо, јер мамин гроб је ту, у Торонту. И не посећује га често колико би желела. Обоје би волели и да чешће долазе у Србију и... видимо на колико много места се цепа душа ово двоје људи, оца и ћерке.
Глумичина приватна породична ситуација није ни налик овој позоришној. Има мајку, оца, старију сестру, и тај родитељски дом, и даље сматра својим сигурним местом. Само делимично. Још трага за новим својим сигурним местом.
– Али, то место није географски простор, већ простор душе, он се назива „наша кућа“. Можда ћу га наћи у глуми и музици које подједнако волим. Завршила сам и основну и средњу музичку школу а да их нисам волела, јер мене школа никада није привлачила мада сам била добар и врло добар ученик. Нисам никада имала амбицију да студирам музичку академију, једноставно ме то није привлачило. Често размишљам како је узрок свега тога мој мањак осећаја за дисциплину, можда моја лењост или неодговорност? А онда се сетим како сам за ову представу била прави правцати штребер, најсавеснија особа на свету. Можда зато што први пут у животу верујем сто одсто у оно што радим и што ми је то најважнији посао до сада. У музици још нисам прешла тај праг чистог талента, јер и тамо, уколико сте професионалац, треба доста рада.
Фото: Слободан Иветић
Током школских дана Ивана је имала неке своје групе, тада је почела да пише песме и компонује и реп музика јој је била забавна. То никада није био њен избор. Она лично, увек истиче Ерику Баду, Витни Хјустон или Нину Симон као своје узоре, а привлачи је све што може да одсвира на клавиру.
– Родитељи су сестру и мене чували од турбо-фолка који је био забрањен у кући, али улица је чинила своје – смеје се Ивана. – Данас многе од тих песама, нажалост, знам напамет. Симболи родитељског дома биле су групе „Смак“ и „Лед Цепелин“, на њима сам одрасла. Кренула сам да свирам на клавиру тако што ми је тата запретио да за недељу дана морам да скинем песму „Let it be“ од „Битлса“ иначе ће продати клавир.
Тата је економиста по струци. Ивана истиче његову велику харизму и пита се да ли је од њега наследила нешто од тога. Мама има креативну црту, уме од ничега да направи нешто, како каже Ивана. Посебно од дрвета. Имала је и занимљив посао: била је крупије у казину, радила је чак и у Африци где је цела породица једном дочекала Нову годину на плажи, у купаћим костимима.
– Она и ја смо пре пет година покренуле акцију чишћења нашег краја на Новом Београду, имамо удружење „Мој блок“ и скупљамо ђубре, садимо биљке, поправљамо клупе, кречимо фасаде, нашли смо и момка који сјајно ради мурале, бесплатно.
Текст је објављен у Илустрованој политица, а уступљен је Звездара театру љубазношћу њеног аутора, Срђана Јокановића
