Представа „Вечера будала“ која је настала по тексту Франсиса Вебера у режији Божидара Ђуровића, биће изведена 11. и 12. јула на манифестацији Београдска летња сцена - Позориште на Ташмајдану. Глумачку екипу ове представе, која је премијерно изведена 2008. године, чине Милан Лане Гутовић, Бранислав Зеремски, Зоран Ћосић, Милан Томић / Иван Зарић, Биљана Ђуровић, Нада Мацанковић / Јелена Гавриловић и Бојан Жировић.
О овој представи, летњој сцени и актуелној ситуацији коју је изазвала пандемија корона вируса, разговарали смо са редитељем Божидаром Ђуровићем. У Звездара театру режирао је представе „Вечера будала“, „Сумњиво лице“, „Чигра“, а у припреми је четврта представа чију режију потписује у овом позоришту, представа „Берачи снова“ по тексту Владимира Ђурђевића. У глумачкој екипи представе су Хаџи Ненад Маричић, Биљана Ђуровић, Марко Гверо, Иван Јевтовић, Јоаким Тасић, Бојана Стојковић и Стефан Јевтовић.
Представа „Вечера будала“ је на репертоару Звездара театра пуних дванаест година. У чему је тајна дуговечности ове представе?
Питали су знаменитог глумца и редитеља Рашу Плаовића која је највећа позоришна тајна, а он је рекао - публика. Ми који смо имали срећу или несрећу да руководимо позориштима, да креирамо позоришни репертоар, увек смо га осмишљали и посматрали из угла публике. Без публике позориште не постоји.
За дуговечност ове представе, по мом осећању, најзаслужнији је одличан драмски предложак и ретко занимљива прича. Велики учинак, можда и највећи, припада глумцима, нарочито, чаробном Милану Гутовићу, којег публика изразито воли, а који је заиста остварио бриљантну и ефектну улогу. Немалу заслугу има и неодољиви Бранислав Зеремски, као и остале цењене колеге.
Стара је истина да у уређеним друштвима цвета трагедија, а у неуређенима комедија. Уверен сам да није случајност што су на овим просторима рођени и стварили велика комедиографска дела Јован Стерија Поповић, Бранислав Нушић, Александар Поповић и Душан Ковачевић, наш најзначајнији живи драмски писац.
Уједно, комедија је вероватно најтежи позоришни жанр, а није тајна да је комедију доста тешко радити како глумцима тако и редитељу. Она је најкомуникативнија и у овим тмурним и невеселим временима, једини прави, истински лек је смех и хумор.
„Вечера будала“ је веома специфична комедија, како бисте је прецизније одредили?
„Вечера будала" припада непретенциозном, модерном булверском театру, али обилује мноштвом животних мудрости, које извиру из одличног дијалога као и невероватно занимљиве и интригантне приче. Мала група пријатеља - којима је живот очигледно досадан - смислила је необичну забаву: да једном недељно, сваки пут у другом стану организују вечеру на којој би сваки учесник вечере био обавезан да доведе свог специјалног госта, а брижљиво одабрани гост не зна да се такмичи за титулу будале вечери. Та прича сведочи о нама препознатљивом и све масовнијем друштвеном слоју, који је духовно опустошен, али материјално обилато осигуран. Још им само недостаје забава. У овој чаробној комедији испоставља се да је та будала паметнија од домаћина. Очито је да генијални Алберт Ајнштајн није погрешио када је записао: „Само су две ствари бесконачне, свемир и људска глупост. За свемир нисам сигуран."
Како Вам се допада идеја о заједничкој летњој сцени на Ташмајдану, на којој ће се изводити представе београдских институционалних и других позоришта из Србије?
Идеја о заједничкој летњој сцени на Ташмајдану није плод промишљене културне политике без обзира што је за београдски летњи културни живот веома битна. Због тога је свесрдно подржавам без обзира што ће представе које ће публика гледати у одређеној мери бити „окрнављене". Волео бих да овај, нуждом изазвани културни догађај, заживи и наредних летњих ферија, било бар и у овом облику или ће, напокон, Београд добити прави амбијентални театарски фестивал, рецимо на Калемегдану или некој другој адекватној локацији. Прибојавам се да су ово само пусти снови, верујем великог броја публике и уметника, јер ниједна политичка гарнитура у посткомунистичкој Србији није схватила да су култура, образовање и здравство пресудни за будућност нације.Видели смо да је интересовање за представе које је публика имала прилику да гледа на интернету било велико, шта мислите како ће публика прихватити ову идеју?
Истини за вољу, Београд у односу на остале европске метрополе има невероватно мало позоришта, а самим тим и публике. Познато је да публику ваља мукотрпно стварати и брижљиво неговати. Нарочито у економски опустошеној земљи као што је наша, јер је друштво озбиљно раслојено, а средња класа - код које су најизражајније културне потребе - полако одумире. Без обзира што улазнице немају адекватну цену, нажалост, оне су за већину стварних и редовних посетиоца позоришних догађаја прилично скупе и неусклађене са њиховим економским условима.
Како ће по Вашем мишљењу изгледати позоришни живот након пандемије корона вируса?
То је питање без јасног одговора. Можемо само да слутимо и нагађамо, али наду црпимо из историје позоришта, која нас учи да театар живи и опстаје у свим друштвеним недаћама и да је неуништив. Немили и изненадни вирус короне је, као и сваки вирус невидљиви непријатељ, којег очекујете на сваком месту, а страх и опрезност као последица страха су природне појаве. Помисао да ћете седети уз некога, а не знате ко је, да ћете удисати исти ваздух, природно ствара врсту одбојности. Уколико ту нужну социјалну дистанцу применимо на позоришни простор, представа је за нека позоришта, посебно театре продуцентског типа, пре свега, економски неисплатива, а ни уметнички доживљај ни приближно није исти као кад је сала пуна. Проблема ће бити извесно, али верујем да је наша љубав и љубав наше публике према позоришту довољно јака да ћемо се на неки начин изборити са овом непредвидивом недаћом. Али, уз поменуту и незаменљиву вољу уметника и публике, неопходна је и озбиљна стратегија и немала економска помоћ државе да би се пребродила позоришна криза.
Прибојавам се другог таласа који би могао да потраје и да у „интересу здравља" држава посустане у финансирању позоришта и осталих институција културе. Са страхом се присећам судбине реконструкције Народног музеја која се вукла у недоглед, а на коју смо се, на нашу несрећу били навикли до те мере да смо готово били заборавили да Народни музеј уопште и постоји. Чега нема, без тога се може.
Како је уметницима током овог периода?
Када се, изненада, преко ноћи затворе позоришта, престану пробе, снимања филмова и телевизијских серија као и извођење представа и још на неодређено време, онда је депресија природна последица. Свака орочена мука и невоља је издржљива, али је веома тешко кад не знате колико нешто може да траје. Уверен сам да смо, у мањој или већој мери, тешко поднели. Нарочито они уметницу који нису упослени, који су лишени редовних економских примања па уз поменути уметнички и емотивни проблем имају и животни, егзистенцијални.
Пандемија је прекинула пробе представе „Берачи снова“ коју режирате у Звездара театру по тексту Владимира Ђурђевића. Какви су Ваши први утисци о овом тексту, глумачкој подели и будућој представи?
Допао ми се комад Владимира Ђурђевића који је исписао млади, али већ увелико играни и афирмисани драмски писац са којим сам имао и имам заиста предивну сарадњу. Сценски предложак је веома занимљив и слојевитији него што делује на први поглед. Брижљиво сам формирао ауторски тим (Герослав Зарић, Марина Меденица Вукасовић, Зоран Ерић и Ферид Карајица) и пажљиво пробрану, већ поменуту глумачку поставу, сачињену од одличних и позоришту посвећених глумаца. Појава пандемије је обуставила наш рад, али сам уверен да ћемо наставити да радимо са истом енергијом, љубављу и посвећеношћу. Очекујем да ће „Берачи снова" бити изразито комуникативна и духовита представа, а да ће глумци „побрати" симпатије и аплаузе пробране и однеговане публике нашег Звездара театра.