Те далеке 1984. године, када смо промишљали какво позориште желимо, дошли смо до идеје да то буде пројектно позориште, што подразумева да се за сваку представу одабере најбоља могућа глумачка и ауторска екипа. Да се хонорари одређују на бази процента: аутори и глумци улажу свој рад, а позориште све своје ресурсе. Тек од премијере, кад се приход скупи на благајни, почиње исплата хонорара. Такође смо се договорили да репертоар првенствено буде базиран на домаћем савременом тексту, на праизведбама и да се свака представа одигра што више пута. Да бисмо то и остварили, ставили смо акценат на гостовање наших представа. То је подразумевало мобилне сценографије и такву организациону структуру у којој су наши техничари на гостовањима радили по неколико послова.
Наша идеја је такође била да у свакој представи имамо, из разних културних центара Југославије по неког глумца на сцени. Тако је у првој представи играо Изет Хајдархоџић, у другој Адем Чејван, у трећој Шпиро Губерина, затим Зијах Соколовић... То је нажалост постало неизводљиво деведесетих, али постоји воља да се тај принцип обнови. Београдска публика је упознала и Озрена Грабарића и Николу Ристановског и многе друге дивне глумце из региона које бисмо волели да видимо у представама Звездара театра. Но, вратимо се на почетак.
Имао сам срећу да недуго по завршетку Факултета драмских уметности, радим организацију прве представе Звездара театра, Мрешћење шарана, Александра Поповића у режији Дејана Мијача. Представа је шест месеци пре наше премијере забрањена у Пироту, а затим склоњена у Београдском драмском. Ми смо искористили тај публицитет и неодлучност БДП-а, добили права од Аце Поповића и направили, сад већ култну, представу.
Подела је састављена од врхунских глумаца, глумаца велике популарности. Имао сам велико страхопоштовање и неверицу да радим са тим величинама, а ја тек двадесет шест година. Није их било лако уверити да је концепт који смо им предложили могућ и одржив. Било је много муке и неповерења, све док се нисмо боље упознали. Када је прошла премијера и одигране прве представе, то поверење више није било под знаком питања. А тог поверења можда не би ни било да није било наше огромне вере у исправност тога што радимо, великог ентузијазма и великог рада. Огроман напор смо уложили да продамо сваку представу. У том тренутку нико није знао где се налази Звездара и ми смо на полеђини улазница штампали план града и позицију Звездаре. Делили смо флајере на улици. Качили смо на брисаче аутомобила флајер са месечним репертоаром, а на полеђини упутство како се стиже до нас.
Драгиша Ћургуз, продуцент Звездара театра у друштву Јасне Новаков, помоћника директора, Душана Ковачевића, директора и Миреславе Поповић Степановић, уметничког секретара
Уз добре представе које смо играли и у које смо веровали, Звездару је саградио тај ентузијазам. У Звездари је зато мало другачије него у другим позориштима. Ми смо овде и пре подне и по подне, и увече, ми смо на услузи глумцима. Звездара је наша друга кућа и наш посао. Наше је да омогућимо најбоље услове, да се трудимо да будемо што бољи домаћини, да смо као породица. Да аутори знају да долазе у своју кућу, када долазе у Звездару. Када се таква атмосфера направи, када наш ентузијазам пробуди код њих ентузијазам, глумци то врате вишеструко. Врате ти ентузијазам, ако си га успут негде изгубио међу силним проблемима. И то је људски, после свих тих година, али када се као млад инфицираш, а мораш да будеш инфициран позориштем да би се бавио овим послом, ти онда усхићење које осећаш као гледалац уносиш у посао и онда је потпуно природно да те та страст уходи... Као кад се заљубиш у жену свог живота. И волиш је, и патиш, и уживаш, и имаш тешке тренутке са њом, али никада ти са њом није досадно. У позоришту је свака представа прича за себе, свака екипа је другачија, сваки пут крећемо из почетка, сваки пут је креативно и узбудљиво на неки другачији начин. Ја тај осећај нисам желео да мењам низашта и зато сам цео свој радни век, пуних четрдесет година, остао на месту продуцента. Једино са те позиције сам могао да будем део креативног процеса и део тима сваке представе, део сваког путовања, а то је нешто што се не може купити новцем.
Овде сад долазимо до те приче о гостовањима, о тој нашој трећој сцени. Путовао сам на готово свако гостовање Звездаре од првог дана, а гостовали смо преко 1500 пута. Значи да сам ја провео немали број година свог живота на гостовањима: у хотелским собама, на аеродромима, у аутобусима и вагонима, на сценама од Торонта и Атине до Марибора и Рашке. И увек је нешто ново, нешто другачије, чак је и емоција другачија на различитим гостовањима.
Играли смо Ларија Томпсона у Загребу, 2002. године. То је било прво велико гостовање у Хрватској након несрећних ратова. Заказали смо седам представа. Још је све било јако осетљиво. Путовали смо са два аутобуса, са српским до границе, а са хрватским од границе. У међупростору између два гранична прелаза прешли смо из аутобуса у аутобус. Пред улазак у Загреб, добијамо полицијску пратњу са ротацијом. Стижемо. Милена, Бора, Брик (Миодраг Кривокапић), Бранка, Феђа и сви ми остали срећемо се са колегама и пријатељима које нисмо видели више од десет година. Тих загрљаја и суза, тог аплауза после представе, цвећа, овација... За Брика је било посебно емотивно, јер је он глумачку академију завршио у Загребу. Када је изашао на сцену одмах је добио аплауз. Пре прве реплике. То је било убедљиво најемотивнији гостовање.
Ето: Та емоција и страст која ме још увек држи, оно је што ми за ових четрдесет година није дало да одем са позиције продуцента или да одем у неко друго позориште.
Драгиша Ћургуз, продуцент Звездара театра
Фото: Јаков Симовић