Знам да ме, док ово исписујем, однекуд попреко гледа драги пријатељ (и учитељ) Бата Стојковић; осећам његов смркнути поглед јер признајем да нисам од оних који сматрају да је у позориште обавезно доћи свечано одевен. А Бата је на премијеру, као и на ма коју репризу – своје или туђе представе, вазда долазио свечано обучен. Позориште је за њега увек било посвећен простор, а у светилиште не можете да ступите било како. Ако то важи за глумце, како неће за гледаоце. И, разуме се, Бата је био у праву (јер када он није био у праву?).
Слажем се да у позориште не треба доћи апа-драпа одевен, но верујем да публика не мора да трпи тесне панталоне, кравате које гиљотинирају, утегнуте свечане тоалете, нити своје поштовање према театру обавезно ваља платити жуљевима због уске обуће.
У позоришту неки људи нешто раде, а други људи их гледају. Ови први не раде било шта, него изврћу своју кожу, копајући по својој души, по свом мозгу и својој утроби траже тачне разлоге због којих изговарају реченице које, у име писца, изражавају мисли и осећања драмских ликова. Позориште је, дакле, илузија. Глумци знају да је све око њих лажно – да нису окружени правим зидовима но монтажним кулисама, да на њима није одећа од кинеске свиле него крпице из кинеске продавнице, а и гледаоци су, такође, свесни да не гледају прави живот но глумце који играју једну од могућих интерпретација живота.
Ипак, у том колоплету лажи – све постаје Истина, довољно јака да глумци уистину постају ликови које тумаче, али и да гледаоци у тој „имитацији живота“ препознају сâм живот. Властити, или барем живот који их се тиче.
ЧУДО ТЕАТРА
Е управо то чудо (једно од највећих за које знам) заслужује поштовање – не само уважавање глумаца, и не једино оних које публика не види, али без којих театарског миракла нема, него и поштовање тог простора у којем лаж постаје истина. Зато се Стојковић свечано облачио када би навече кретао у Атеље, и зато се у позоришту ваља понашати као и увек кад нам је удељена милост да се суочимо с чудом.
А БОНТОН?
Па то је оно што смо добили у кући од родитеља или што смо за живота препознали као пристојно понашање, као нешто што не желимо да други чине нама, па им ми на исти начин узвраћамо. Бонтон у позоришту није ништа друго но израз поштовања (и самопоштовања) и – пристојности, труда (ако је за то потребно уложити труд) да својим понашањем не сметамо ни онима на сцени ни онима око себе. Јер сви смо ту због чуда.
Можда сам најтачније подсећање на то да сам промовисан у позоришну публику доживео у њујоршком Театру Ла МаМа. Тамо правила позоришног бонтона нису исписана на огласним таблама нити штампана на флајерима које гледаоци добијају ступајући у театар. Тамо нећете преко разгласа чути ни љубазну молбу да искључите своје телекомуникационе уређаје. Ништа од тога. Пред публику сваке вечери изађе Миа Јо, наследница славне Елен Стјуарт, поздрави публику, саопшти наслов представе која ће за који трен почети и изговори једноставну реченицу: „Сцена је отворена“. И тиме је заправо све речено: у посвећеном смо простору и чудо, дакле, може да почне.
И тиме је заправо све речено: у посвећеном смо простору и чудо, дакле,може да почне.
Аутор: Александар Милосављевић
Кратка биографијa
Александар Милосављевић, позоришни критичар, рођен у Београду 1958. године. Био је управник и директор драме Спрског народног позориште и председник Удружења позоришних критичара и театролога Србије. Позоришну критику пише од 1986. године. Добитник је Стеријине награде за позоришну критику и награде Златно перо Танјуга за најбољу критику представе са Битефа.